Ne volim dramu, ali uvek završim započeto

0
no-drama
Foto: Pexels.com

Kada su režirali moj život, nekako je sve bilo kratkotrajno. Kao u mojoj pesmi – Krene, stane, krene… Ništa nije bilo potpuno, ali je sve imalo svoj završetak i to kakav! Bilo je mučno. Bilo je kao u najčitanijim romanima. Smetala mi je moja glavna uloga, ali je vazda bilo zanimljivo.

Ja sam se rodila „DRAMA“! Znam da su mnogi bili zavidni, što je njihova priča dugotrajna i monotona. 

-Poštena devojka ne može da živi od uspomena – tako kažu u selu.

Gde si bio? Šta si radio? Ništa.

Mrtva trka sa životom. Sve prepreke si preskočio, ništa nisi morao da savladaš i živiš „k’o tri Boga“. Meni to prazna priča (ne znam, vama). 

-Idi bre obrukaj se jednom u životu, da imamo razlog da se posmejemo!

-A, ne, ja sam čestita!

-Od toga se lepo živi, ali jednolično. Dok se okreneš, ode mladost. 

Onda je devojka rešila da okrene list. Na poleđini je napisala : NE VOLIM DRAMU, ALI UVEK ZAVRŠIM ZAPOČETO! Svi su se pitali šta se krije iza te neobične rečenice. Devojka muškog roda odvažno je odgurala sve nesrećnike iz svog života. Svaki kraj sastavljao se u novi početak.

-Šta ti to radiš trenutno?

-Sastavljam kraj sa krajem.

-Molim?

-Šta moliš? Da bih stvorila neki novi početak, moram da spojim jedan i drugi kraj, pa da vidim.

-Šta da vidiš?

-Kad je stvarno kraj. Znaš da ja volim da sve završim. Svaki početak kod mene ima kraj i tako u krug.

-Gospode Bože! Da se prekrsti čovek. Ne mogu da te uhvatim ni za rep, ni za glavu.

-Pa ni ja moj život ne mogu da uhvatim, zato sastavljam kraj sa krajem. Kraj će kaže!

Foto: Pexels.com

To „ĆE“ , tipično za naše dijalekatsko područje, ulivalo je nekakav optimizam. Naglasili smo budućnost!

-Koliko devojaka i žena poznajem, ali sve su ženskog roda, samo si ti muškog.

-A, pa, ja sam izrod. Znaš da, kada sam se ja rodila, mama je rekla da to nije njeno dete.

-Ona žena odmah znala šta je čeka. Znači voli te samo majka i ja.

-Ja se sama volim. Šta se to tebe smatra!?

Jednom sam čak upoznala čoveka, koji samo sebe voli. Nisam znala da to postoji. Zamisli, hodaš ulicom i govoriš sebi u bradu: 

-Ja sam najbolji! Ja sam najlepši! Ja sam kralj!

Eno čoveka, i dan danas ide ulicom i viče : – JA, pa JA!

Slažem se sa većinom ljudi iz „ĆE“ područja da je čovek uspeo u životu, tako što je voleo sebe i jedino sebe. Ima svega, ali pameti više nema. Sad bi da voli i druge ljude, ali svi su otišli.

Otkad znam za sebe, uvek sam volela sve ljude. Svakog na neki drugi, njemu svojstven način. Dok na druge nije pala ni trunka, ja sam se valjala u sopstvenom blatu. Ali ja bar, imam čega da se sećam i evo, i danas, sastavljam kraj sa krajem, da mi se nešto novo nađe. Za „ne daj Bože“!

-To li dramu pišeš?

-Znaš da ne volim dramu!

-Ti si svakako DRAMA.

-Kraj će kaže!