Аутизам, како, шта, молим?

autizam-dečak
Фото: Unsplash.com

-Аутизам.
-Како, извини? Нисам те чуо/ла.
-Нисам те разумео/ла.
-Како рече? А… Шта?
-Никад чуо/ла!
-А то је она болест, знам, знам. (А, заправо, нема појма)
-Чуо/ла сам нешто, али не знам тачно шта је то.
-Ма, то не постоји! (Постоји.)
-Размазили га родитељи или га нису васпитали.
-Боже, ово дете неће да се јави, ал’ је безобразно.
(Ово су одговори и реакције људи на аутизам.)

Здраво, добар дан! Данас причамо о АУТИЗМУ.

Да кренем редом:

1. Особа није болесна, јер аутизам није болест, него стање. (Слично као трудноћа, само трудноћа пролази, а аутизам и не баш. И за трудницу не кажете да је болесна, него трудна. Тако и за аутистичне особе НЕ можете да кажете да су болесне, већ, просто, аутистичне.)

2. Особа није неваспитана, размажена или безобразна да се не би јавила, већ не може да се јави, јер је аутистична и/или ометена у развоју.

3. Зашто толико не знате о особама ометеним у развоју, зашто их сматрате чудним и зашто се склањате од њих?! Свака част појединцима!

Данас нећу причати из медицинског угла. Причаћу из угла сестре аутистичног дечака. Он има дванаест година и похађа специјалну основну школу.

-Ју, специјалну школу!?

Да, зато што је био одбачен од стране „нормалне“ деце. И ту долазимо до првог проблема. Деца су му прилазила и питала га да се играју. Он НИЈЕ ОДБИО да се игра, већ НИЈЕ РАЗУМЕО питање. Деца, као деца, постепено су почела да га игноришу.

С друге стране, постоје родитељи који су своју децу удаљавали од мог брата, а вероватно и од друге деце ометене у развоју. Апелујем на родитеље да науче своју децу да пруже шансу, како ви кажете „другачијој деци“ и да различитост уме бити прелепа.

аутизам
Фото: Unsplash.com

Човек је човек! Било ког узраста, пола, вере, расе, са аутизмом, Дауновим синдромом, епилепсијом или без њих – сви имају иста права. Не окрећите леђа, не гледајте у под, не склањате своју децу! Поздравите дете/одраслу особу са било којим проблемом, помазите и загрлите. Аутистичне особе нису животиње! Људи су! Неће вас повредити, већ ће бити захвални, срећни и волеће вас, а њихова љубав је најчистија и најискренија.

Ако је ваше дете нормално и здраво, вежбајте захвалност, јер, верујте ми, не желите да будете у кожи родитеља који се боре за здравље своје деце. (Како психичко, тако и физичко.) Никада немојте рећи: „Мени се то не може десити“, јер, нажалост, може. И никада, али баш никада, немојте их осуђивати.

И за промену пробајте да укључите мозак и искључите пљувачне жлезде и тако схватите друге и њихове проблеме. Или, ако баш хоћете да осуђујете, прво саслушајте причу особе.

Ћао, људи. Ја сам Кристина. Имам аутистичног брата и… Ма, нема везе… Као да вас, уопште, и занима.