Ne idem na groblje. Izvini, bako, tvoj grob nisam dugo posetila. A ni tečin. Nemojte pogrešno da me shvatite, ali nema tamo ništa vaše. Ja se i dalje teško mirim sa činjenicom da je tim parcelama zemlje pripala čast da vi večno počivate u njima. I dok koračam po nepokošenoj travi i blatu, približavam se mermernoj ploči.
Gde da gledam, bako? S kim da pričam?
U crnoj vazni pored ploče, ostavljam cveće uvijeno celofanom. Nije ni približno lepo cveću koje si ti čuvala na svojoj terasi. Palim sveću i gledam kako se vosak raspada, poput mog srca. Čujem poneki plač, pucanje ljudskog glasa, jer postaju svesni da ovo na groblju nije život, već smrt. Ja gledam tvoju sliku i ne verujem koliko dugo nisi sa nama.
Ja te i dalje vidim sa doteranom frizurom, karminom, nalakiranim, dugim noktima, nasmejanu u nekoj šarenoj haljini i sandalama ili u košulji i crnim pantalonama. Vidim te na ulici, kako se pozdravljaš sa ljudima, kako zalivaš cveće, čitaš knjigu ili rešavaš ukrštene reči, kako mi pevaš.
Vidim te, ali te nema. Zapitam se, tako, nekad, da li ti je hladno? Jer kako da dopustim da se smrzava neko, ko je ranije grejao moju dušu? Nekad mi se prstima kopa crna zemlja. Dala bih ti vazduha. Dala bih ti i ćebe kad je zima, jer je tad hladno. Izvini, bako!
Tečo, sećam se šta si me naučio.
-Je l’ su te naučili da psuješ?
-Nisuuu.
-Sad će teče da te nauči. Dođi ‘vamo!
I onda me sedneš u krilo, daš mi Pez bombone i učiš me psovkama. Verovatno bi se smejao kad bi me čuo, kako sad, dvanaest godina kasnije, ponavljam sve naučeno, što bi se reklo: kao iz topa. Gledala sam fotografije pre neki dan.
Kad sam bila mala, išli smo na Bovansko jezero. Mama, tata, tetka, ti i ja, Dule se još nije rodio. Da li se sećaš? Vodila je tetka 2018. ponovo Duleta, baku i mene. Ne znam, da li ti je pričala?
Izvini, tečo! Ne mogu da idem na groblje. Tamo je beskrajno tužno, previše hladno i grubo, za nekada tako topla i meka srca. Ne sviđa mi se to mesto! Ni vama se ne bi dopalo.
Sve(t) vidim očima pesnika i dušom umetnika.
