Српски новинар и писац Бранислав Јанковић обрадовао је публику новим романом „Зидање амбиса“. Као и у претходним романима „Сузе Светог Николе“, „Ветрови зла“, „Гвоздени облаци“, „Пета жица“„Мачка у коферу“ и у овом се аутор бави минулим епохама и српском историјом.
Како је то бити писац у Србији данас, колико је пандемија утицала на његово стваралаштво и живот и шта је потребно да човек буде срећан, открива вам Топличанка из разговора са овим награђиваним писцем. Прочитајте.
Корона вирус је успорио многе ствари у земљи и свету. Какав је положај уметника данас, конкретно вас који живите од писања?
Какав је положај било кога данас, не само уметника? Осећам се као да смо упали у брзу, мутну реку која нас носи заједно са баченим шпоретима, лешевима животиња, нагорелим гредама, шкољкама аутомобила, и тек понекад видимо неко познато лице које се на трен појави на површини, па заувек нестане. Не мислим да смо успорили, мислим да смо убрзали до тачке када не можемо да се зауставимо, а водопад је све ближи. Песимизам? Ако ми дате бар мрвицу оптимизма појешћу ово што сам написао.
Да ли је могуће да данас, у мору свега и свачега што називамо уметношћу, а тиче се музике, књижевности, филма, тв-а, успешно одаберемо нешто што вреди и како то да учинимо?
Ми, ствари, људе, па и уметност, меримо према себи. Нашем сензибилитету, карактеру, учењу, поривима, хировима, жељама, па и месту рођења или живљења. Неко би рекао да се у хрпи понуда увек може наћи нешто добро. Слажем се, само треба добро ишчепркати. Драгуљ бачен у блато је и даље драгуљ. Ако нам се ништа и не допадне – па створимо нешто сами. Свако стварање је врста уметности. Чак и стварање хаоса. Или зидање амбиса. Уметници само подражавају свет, рече Платон.
Која је разлика између Вашег одрастања и одрастања данашње деце? Ко је ту боље прошао?
Детињство је само по себи лепо. Наши родитељи причају како су боље прошли од нас, ми нашој деци да смо имали лепша детињства од њихових, а наша деца ће причати својој деци како су она боље прошла од њих. Мислим да то никога не занима. Наши родитељи су играли клис и возили бицикле, ми жмурке и возили скејтове, наша деца су на компу, њихова ће можда бити на Марсу или ће играти клис. Нова времена, па нове и играчке. Сви ми мислимо да су наша детињства била најлепша. Никако да схватимо да је доба невиности одавно прошло.
Шта је то што недостаје на нашој књижевној сцени, а чега има превише?
Недостају писци, а превише је оних који пишу.
Како градите јунаке ваших романа? Чиме се водите приликом „давања“ моралних црта и карактеристика ликовима?
Књижевност пресликава живот, па имате добре и лоше људе, моралне и неморалне, јунаке и кукавице, свеце и грешнике. Нема ту много мозгања. Замислите роман где су сви добри или сви лоши. Зашто ниједна утопија није успела? Не постоји савршени свет.
Углавном за тему имате историју и неке минуле епохе и догађаје, зашто Вам је то занимљивије од данашњице?
Не требају вам романи о данашњици, читајте новине. Ионако сте ви јунаци. Замислите да ликови читају књигу о себи. У земљи овакве прошлости као што је наша, увек има довољно тема за писање. Историја је играчка писаца. Нека о данашњем времену пишу неки нови писци, за једно стотинак година.
Како би се фра Вита, Срђ и Видоје снашли у овом времену? Коме би било најлакше, а коме најтеже да се прилагоди?
Паганин Видоје би можда добро прошао, али познавајући његову преку ћуд, завршио би на робији. Млади Срђ би и даље ишао за својим срцем и вероватно награбусио. Мислим да би најбоље прошао фра Вита – он ћути и дела. А и архитекте су увек тражене.
Како бисте се Ви снашли у 14. веку?
Отишао бих у Германију. Стандард.
Коју поруку носи Ваш нови роман и зашто га треба прочитати?
Да се никада не смемо предати, ни пред ким и да не постоји толико велика опасност коју не можемо победити. И да човек који воли не може бити грешан. Знам да све ово звучи као популарна психологија или општа места, али неке ствари су заиста такве.
Да ли је писац храбар онолико колико су то његови јунаци или су те две ствари обрнуто пропорционалне?
Наши јунаци су храбрији. Таман за онолико колико нама фали. Све оно што нам фали, недостаје, желимо, тражимо…ми писци “увалимо” нашим јунацима. Храбрости, смелост, нежност, разумевање, љубав, снага – сви наши ликови су наша алтер ега. Или им дамо оно што нам фали или оно чега превише имамо. Сви ликови су наше огледало – некад чисто, а некад прљаво и разбијено. Ми само описујемо одраз који видимо у њему.
Који услови морају бити испуњени да би човек могао живети срећним животом?
Здравље и срећа његових вољених. Све остало у данашње време ми се чини бесмисленим. Ово је време преиспитивања жеља.
Разговарали: Немања Тонић и Србијанка Станковић
Топличанка је душа од жене.
