Добар дан! Ово је још једно отворено писмо. Не, није љубавно. И да, посвећено је једној особи. „Свако је тамо где треба да буде“ рекли су. Слажем се. И ова особа је на заслуженом месту – далеко од мене. Место јој није у мојим текстовима, али направићу изузетак. Нећу именовати, али ће се она сама пронаћи. (Верујем да чита ово.)
Ћао!
Нећу ти се умиљкавати и додворавати. Нећу ти написати „поштована“, „цењена“ или „уважена“, јер ништа од тога ниси. Нећу ти чак написати ни „госпођо“, јер госпођа је велики појам, а ти си… небитно шта си. На памет ми не пада да ти персирам, јер се знамо.
Исправка, мислила сам да те знам. Не знам како ти је када читаш ово о себи и да л’ те боли дупе или душа, јер ми није ни важно. (Мада, дупе, душа, два слова, а велика разлика.)
Како си? Дуго се нисмо чуле. Видим, ниси се сетила да ме позовеш, питаш је л’ сам добро, жива, здрава, шта радим, како је у школи. Знаш, да питаш, да будеш љубазна и културна. Додуше, лажно, али боље и то, него никако. (А нажалост, ипак је никако.)
Како ти је у животу? Окреће се коло среће, нама је дивно, па да питам како је теби? Ако ти је лоше, не зови ме, јер ти нећу помоћи и извини што сам груба, али сам искрена за разлику од неких.
А шта радиш? Ја уживам и чекам карму да одради свој посао. Она мене не дира, ја њу поштујем. Породица ми је жива, здрава, сви се волимо, срећни смо и захвални. Штета што си ти своју породицу продала за новац, хладне зидове и его.
Хајде, исправи ме сад! Реци ми да су твоји зидови топли и да греју боље, него нечије руке. Ћутиш, ха?! Ако, ћути. Кажу да људи умукну кад немају шта да кажу или кад су глупи. И бадава факултет, образовање и силне књиге, кад успе да те „покопа“ једна седамнаестогодишњакиња.
И то, пази сад, род сам ти. Аха, крв није вода.
Видиш, ти и ја се претварамо да јесте и то баш успешно. Није нам проблем да се тако веродостојно лажемо, јер су овде, неки од нас, научили да живе у лажи. Извини, ако сам те расплакала, није ми жао. Мислим, ево, кукам, иде ми сузица из ока, баш као што је теби ишла кад си ми једном заувек окренула леђа и затворила врата. Никада нисам робовала предрасудама, али једна од њих каже да су плавуше глупе. Тако да, немој да будеш љута на једну клинку – мене, јер онда ћу схватити и разгласити да су ту предрасуду написали о теби.
Мало сам безобразна, арогантна, надмена и иронична, али неки су тако заслужили. Ево, у овом случају, то си ти. Остала си ми много тога дужна, али нема везе, јер си ми рекла да си мртва за мене, а мени покојници ништа нису дужни и за ништа их не чекам. (Чекају они мене.)
Шта сам ја теби остала дужна? Још одавно сам ти остала дужна једну велику тачку, тамо где сам стављала запете. Једно „Довиђења, пријатно, збогом“ и „Далеко ти кућа била од моје“.
Уживај у животу, ја те не чекам. Тачније, не чека те нико од нас.
Данас, а и увек, без срдачних поздрава (јер нисмо срдачне једна према другој.)
У потпису: знаш ко, никад је нећеш заборавити.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
