Dobar dan! Ovo je još jedno otvoreno pismo. Ne, nije ljubavno. I da, posvećeno je jednoj osobi. „Svako je tamo gde treba da bude“ rekli su. Slažem se. I ova osoba je na zasluženom mestu – daleko od mene. Mesto joj nije u mojim tekstovima, ali napraviću izuzetak. Neću imenovati, ali će se ona sama pronaći. (Verujem da čita ovo.)
Ćao!
Neću ti se umiljkavati i dodvoravati. Neću ti napisati „poštovana“, „cenjena“ ili „uvažena“, jer ništa od toga nisi. Neću ti čak napisati ni „gospođo“, jer gospođa je veliki pojam, a ti si… nebitno šta si. Na pamet mi ne pada da ti persiram, jer se znamo.
Ispravka, mislila sam da te znam. Ne znam kako ti je kada čitaš ovo o sebi i da l’ te boli dupe ili duša, jer mi nije ni važno. (Mada, dupe, duša, dva slova, a velika razlika.)
Kako si? Dugo se nismo čule. Vidim, nisi se setila da me pozoveš, pitaš je l’ sam dobro, živa, zdrava, šta radim, kako je u školi. Znaš, da pitaš, da budeš ljubazna i kulturna. Doduše, lažno, ali bolje i to, nego nikako. (A nažalost, ipak je nikako.)
Kako ti je u životu? Okreće se kolo sreće, nama je divno, pa da pitam kako je tebi? Ako ti je loše, ne zovi me, jer ti neću pomoći i izvini što sam gruba, ali sam iskrena za razliku od nekih.
A šta radiš? Ja uživam i čekam karmu da odradi svoj posao. Ona mene ne dira, ja nju poštujem. Porodica mi je živa, zdrava, svi se volimo, srećni smo i zahvalni. Šteta što si ti svoju porodicu prodala za novac, hladne zidove i ego.
Hajde, ispravi me sad! Reci mi da su tvoji zidovi topli i da greju bolje, nego nečije ruke. Ćutiš, ha?! Ako, ćuti. Kažu da ljudi umuknu kad nemaju šta da kažu ili kad su glupi. I badava fakultet, obrazovanje i silne knjige, kad uspe da te „pokopa“ jedna sedamnaestogodišnjakinja.
I to, pazi sad, rod sam ti. Aha, krv nije voda.
Vidiš, ti i ja se pretvaramo da jeste i to baš uspešno. Nije nam problem da se tako verodostojno lažemo, jer su ovde, neki od nas, naučili da žive u laži. Izvini, ako sam te rasplakala, nije mi žao. Mislim, evo, kukam, ide mi suzica iz oka, baš kao što je tebi išla kad si mi jednom zauvek okrenula leđa i zatvorila vrata. Nikada nisam robovala predrasudama, ali jedna od njih kaže da su plavuše glupe. Tako da, nemoj da budeš ljuta na jednu klinku – mene, jer onda ću shvatiti i razglasiti da su tu predrasudu napisali o tebi.
Malo sam bezobrazna, arogantna, nadmena i ironična, ali neki su tako zaslužili. Evo, u ovom slučaju, to si ti. Ostala si mi mnogo toga dužna, ali nema veze, jer si mi rekla da si mrtva za mene, a meni pokojnici ništa nisu dužni i za ništa ih ne čekam. (Čekaju oni mene.)
Šta sam ja tebi ostala dužna? Još odavno sam ti ostala dužna jednu veliku tačku, tamo gde sam stavljala zapete. Jedno „Doviđenja, prijatno, zbogom“ i „Daleko ti kuća bila od moje“.
Uživaj u životu, ja te ne čekam. Tačnije, ne čeka te niko od nas.
Danas, a i uvek, bez srdačnih pozdrava (jer nismo srdačne jedna prema drugoj.)
U potpisu: znaš ko, nikad je nećeš zaboraviti.
Sve(t) vidim očima pesnika i dušom umetnika.
