Nemam iskustvo glumice, ali prijatelja, i te kako. Zato, kada moje kolege igraju na sceni, iza se krije carstvo zvano prijateljstvo.
Moraš da poštuješ čoveka sa kojim igraš. Predstava je uspela, ako su iza zavese svi „jedno“. Niko tu nije deo predstave, svi zajedno su zaokružena celina, čiji je glavni motiv prijateljstvo.
-Kad neko može da obeduje za istim stolom sa svima, onda je to već porodica.
-Da. Mi smo porodica. Možda se ponekad čarnemo, ali tako je u svim domovima. I kad je lepo i kad je mučno, ipak smo „jedno“.
Nijedan čovek nije isti, pa se zato mimoilazimo i podudaramo u mišljenjima… Ipak, ljudi smo. Od šaptača, kostimografa, scenskog maskera, scenografa, rekvizitera, režisera, drugih saradnika i glumaca, svi stvaraju svoju čaroliju, od koje nastaje svet koji se ne kupuje.
Kad želiš da stupiš na scenu, svi ti pruže ruku i poguraju napred. Nijedan stepenik nije toliko naporan, a nijedan korak uzaludan. Često, vrlo često, iza scene shvatiš koliko snage imaju ljudi sa bezbroj problema. Iako su nerešivi, to se tamo ništa ne vidi. Tamo se smešiš svojim greškama sa lakoćom, jer si svestan – ljudi, koji te gledaju i slušaju u tom trenutku, aplaudiraju i bude ti sve one delove srca, sva čula, osećanja, koja ni u ludilu čovek ne može da probudi u samom sebi.
U našem pozorištu nije važno jesi li amater ili profesionalac.
Titule nisu od značaja za ljude. Režiseru je srce najradosnije, kada gledaoci osete njegovu dušu koju je bezuslovno dao da predstava uspe. Nekada se nikada ne izađe iz dobre uloge. Onda se svi zajedno smešimo, što podetinjimo i to je znak da smo živi. Kad vlada kolektivna harmonija, eto dobre igre na sceni. Ono iza zavese je početak i završetak dobre priče.
-Kako ume da ubode tekst, a scenografija je bajkovita
-Mi smo tim prijatelja. Nikada se ne zameraj ljudima, koji iza kulisa jedni drugima vidaju rane!
Prijateljstvo se prepoznaje i u drugim gradovima i u drugim državama, pa mali glume kao veliki, a veliki ponosno nastavljaju dalje, radeći još više. Nagrade su sitna odlikovanja, spram večnosti drugarstva, koje je smirilo ratove.
-Mogla bi da glumiš u „Čovek sa četiri noge“ !?
-Pa, mogla bih. Tu nam neće biti teška podela uloga. Već znam ko će koju ulogu da dobije.
Mi se tako dobro poznajemo, da taj zadatak postaje lak. Nekad mi se čini da se pretvore u hobotnice, pa svi sve rade i nije ni važno ko je ko, a šta je šta. Hitro i kreativno osvanu nenadmašne igre na sceni, koje probude našu malu sredinu.
-Naša publika aplaudira i na završetku filma koji prikazujemo. Možete misliti koliko odzvanjaju ruke, kada igraju prijatelj!
-Što je lepoo kad dobiješ nagradu! Pogotovo kad je ni malo ne očekuješ. Posebno kad na dodeli čuješ kako se iz sveg srca raduje tvoj drug, prijatelj, sestra… Pa onda kad vidiš vesela lica tvog tima, ihhh… Sve u svemu, lagala bih kad bih rekla da nije ništa posebno dobiti Caricu Teodoru. Posebno je. I baš je divno – priča nam Anastasija.
Od njenih reči dobiješ želju da u jednoj predstavi makar budeš i ta zavesa, pa da možeš da doživiš miris prijateljstva koje zaigra na sceni, pa život dobije drugačiji smisao.
Piščeva misao treba da prodire u ljudske duše.
