-Знају ли људи колико се срце поломи док се начини један стих ?
-Не знају ! Песници нису обични људи. Песник је лекар за оболеле од срца.
-Значи, ти си сама свој лекар…
– Кад нема правог лекара, потражиш га у себи.
Као шахиста, мислиш како да убодеш човека и победиш у стиховању живота. Сваки потез оловком доводи се у питање, јер неког заболи тамо, где се други и не осврну.
-Какву песму желиш да напишем?
-Хоћу да напишеш песму, да заплачем!
Песму чита онај који верује у твоју душу. Само тако може да поверује у твој стих који га буди.
-Мене је срамота да разговарам са тобом. Никада нисам умео са песникињама…
-Ја сам обична. Само ето, умем да се изразим другачије од света.
-То те чини посебном.
-То ме чини непобедивом. Кад неко проба да ме сруши, ја напишем песму и јака сам к’о земља. У томе је једина посебност. Побеђујем себе.
Могуће је песнику наручити стих, али само ако он осећа исто што и ти. Ништа на силу! Грађење стиха је исто као расти у љубави. Какву ћеш песму написати зависи од душе.
Песма је стање људске душе.
-Нажврљај нешто зачас!
-Песма се бре, не жврља, аман!
-Али ти то радиш брзо…
-Можеш ли ти да љубиш неког, према коме не осећаш ништа?
-Ја, Бога ми, не могу.
-Е, па, тако ни ја не осећам да се у мени сада рађа песма и нећу да пишем!
-Какав си баксуз!
-Нисам ја баксуз, него си ти неписмена за људску душу. Зато себични људи не могу да буду песници. Замисли, када би сви писали само о себи! Какав би то егоистичан свет био!
Стих је карамбол из живота, али не само свог, него и туђег. Кад га клепаш, мислиш и на друге људе. И у животу као и у писању стихова, мораш да осећаш све друге и све друго око себе. Ако то није тако, какав песник можеш да будеш…
-Зашто морамо да кратимо сувишно?
-Када сам почињала, ни ја нисам знала шта то значи и како помаже да будем боља. Међутим, моја Аска каже да се тако песма чисти исто као и срце.
-Чистилиште значи?
-Песници су, у ствари, Богом дани лекари. Они су смислили другачији смисао свега.
-Аха, ти си, дакле, наш лекар за чишћење од бола, нељубави и других немани ?
-Нисам само ја. Има много таквих људи. Само треба да пробуде стих у себи.
Ја сам почела да пишем, једног дана, када је НАТО агресор однео људима куће, децу, све што воле. Моја реч је одјекнула да их заболи. Сутра, када моја и твоја деца одрасту, знаће, како се човек бори са собом и са другима.
„ У хладном подруму осећам језу…“
Тим стихом признала сам страх, па ми је било лакше.
-Јеси ли после плакала, кад је све прошло, говорећи те стихове?
-Него шта… Плакали су сви поред мене.
-Па, можеш ли онда, да ми напишеш песму, да заплачем ? Биће лакше и теби и мени.
-Само ако плачемо заједно.
Песма се пише у част свему што те дотакне.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
