Naravno, posvađali smo se.
„Opet si ispalila, a ostavio sam ti 2 karte!“
„Rekla sam 03.07, subota, vidi, klošaru!“ – prosleđujem poruku koju sam mu poslala.
“Izvini, ma bad, dođi sutra i reci da si moj gost. Oprosti u gužvi sam, selim se.”
Došla sam. Teško mi je da ga gledam, budi u meni nesigurnost, vraća na jednu usplahirenu gimnazijalku. Verovao mi je više no što sam verovala sebi.
Gledam sestru, njeno nestrpljenje se oseća, prosto isparava. Na trenutak vidim kao da prelazi preko jarko crvenih sedišta. Zna Tešić kako da umesi enterijer, ušuškano, impozantno sa ukusom, skupo.
Zavesa je spuštena, euforija ispod granice mog ukusa.
“… molimo vas da nosite maske tokom predstave…”
Glas. Trema. Replika. Niz pršljenove osećam peckanje. Glas, replika. Stopala kao da su se zalepila za pod. Znam taj glas od šeste godine, znam sve njegove mutacije. Neće me prevariti ovog puta taj mangup. Osećam spokoj, ali ne mogu da se oduprem osećaju da ga poznajem. Teško mi je, ne želim da gledam pod ovim okolnostima.
Replika. Njegov glas. Osećam miris vlage i memle. Ruke su prelivene grašcima znoja, prsti se grče, hladno mi je. Njegov glas, opet replika. Želim da se okrenem ali strah me savladava. Osećam pogled čoveka sređene brade sa okruglim naočarima. Svi su tu. Opet njegov glas. Čujem Vukov paničan smeh, e sada je već dosta!
…
“Ponoviću još 20 puta ako treba, ne zanima me što te nervira! Znači čovek je umro, znači majka mu je na grobu! Nemoj da peeevaš, kada kažeš “ustani”, dozivaš ga na grobu.” Vasiljev me je namučio te godine. Kad god bih došla do tog famoznog “ustani”, setila bih se mršavog, visokog dečaka sa šiškama kako stoji sa skupljenom pesnicom u pretećem stavu. – Bilo mi je smešno. Znam da će se oklembesiti, zatim nezvozno pljesnuti rukama, a onda ih staviti u džepove. Tako je to, fitilj kratak a ruke dugačke. Jedino sam ja po tom pitanju bila gora, makar mislim tako.
…
Pogledao je oštro ka publici. Čini mi se da me traži, hvatam njegov pogled, bes isijava. Upadam u plišanu stolicu. Osećam prekor. Nestao je. Na pozornici je krupan plavi momak koji krstari. Ne prilagođava se, vlada njome. Kao da sam ga negde srela, ali ne poznajem ga. Počinjem da mrzim.Reflektori obasjavaju njegov znoj, vidim nezadovoljstvo. Svoje telo nosi hrabro, korača sigurno. Sve radi tako lako i sve je u funkciji njegovog performansa, podredio se tome. Napušta svoj prostor, dobija moje poverenje.
Žao mi ga je, nesrećan je. Bori se sa sobom, živi nešto nalik životu, a ni to nije njegovo. U izlasku sam, vidim neke trule grimase,obuzima me bes, čujem glasnu muziku. Kancerogeni ispljuvak svakodnevnice. Mentalna zamka savremenog društva. Začarani vrtlog viška energije sa primesama lošeg ukusa. Ne, ne, ne želim da ih sažaljevam sada. Ne želim da razumem. Nema tu opravdanja, svako svoj put bira! Žao mi ga je. Nesrećan je. Bori se sa sobom, verujem mu. Razumem ga. Aplauz! Taj mangup, opet me je prevario!
“Čekaj me u KGB-u.”
“Ae, tu sam.”
Dolazi, smeje se, raširio je ruke kao da čeka moju opasku.
“Tebra, zvao si me da gledam debelog Dejana kako repuje, jeste da podsećaš na Eminema, ali preterao si.”
Smeje se, navikao je na moj jezik. Zna da ne umem da se udvaram, a svako odsustvo sarkazma pakuje te u kutiju nebitnih. Smeje se, sada je siguran da me je prevario.
Slikamo se za njegovog tatu.
“Jesmo ostarili.” – komentariše.
“Ti ne stariš školski, već zriš.” – prećutala sam.
Momci, ova nije bila ista, što se mene tiče.
Nesuđenom Hansu
Milena Ivanović
3. jul
Topličanka je duša od žene.
