Сликај срећу, да те по њој памте – Стваралачки кредо Иване Ђурковић

0
Фото: Владимир Гашевић

„Ако није љубав, нећу“ Иване Ђурковић, поезија је која буди свет. Подиже човека до неслућених граница љубави. Љубав је универзална, те је описана у стиху мајке, жене, уметнице, песникиње.

Представљање четврте  збирке песама Иване Ђурковић било је у облику, у којем једино и прихвата стварност, у облику љубави. У Народној библиотеци „Раде Драинац“, окупили су се људи који воле. Воле поезију, воле Ивану и глас њене деце који је натерао на оне лепе и поносите сузе. Топили смо се од речи. 

Фото: Владимир Гашевић

-Волиш ли ти посао који радиш?

-Ако није љубав, нећу – рекао је са осмехом. 

-То је мој највећи поклон пријатеља. Када се сете мојих речи, негде и у неким спонтаним ситуацијама. Професор Миливоје Јовановић, који је био мој почасни гост, издвојио је реченицу, која би била мој стваралачки кредо – Сликај срећу, да те по њој памте. 

Често се питам одакле се роде те дубоке мисли, а онда схватим, моје су, слободно произашле из стварности, која је обојена ведрим бојама, упркос свему што ми се дешавало. Љубиша Красић, мој пријатељ, песник и професор језика, рекао је да ме је упознао најбоље кроз песму „Ја сам борац“. Морала сам да је прочитам. Мислим да је то моје најбоље читање. 

ивана ђурковић
Фото: Владимир Гашевић

Ти си била изузетна у познавању мене, откад си ме први пут видела, па све до данас. Тако ће и остати, сигурна сам. 

Оно што је свакако обележило мој дан је ружа, посебна. Прва која је стигла, она је била моја инспирација за већи број љубавних песама. Онда се појавио мој велики пријатељ који испуњава сва обећања, који је моја подршка и неко, због кога сам сигурна да ће све бити у реду. Много је лепо кад имаш такве људе око себе. Они те слушају и буде те, кад се горко успаваш. И тај цвет љубоморно чувам. 

Блиц фотоапарата забљеснуо је и као и у песми, фотографија је један важан део моје стварности. Професор Миливоје казао је да су најбоље песме оне које су сестре сликарству. Трша је мој идол међу сликарима, мој је добар пријатељ и колега. Он је крив, што моја песма слика слику! 

Професор је најпре поздравио моју мајку Драгану. Исправно је поступио. Без ње, моје поимање љубави, материнства и света, не би било исправно, а ни могуће. Тетке су друге мајке, истина је, те су и оне дошле да ме воле још мало, иако сам велика – Милена и Милица. 

Фото: Владимир Гашевић

Моја кума Милица, она је мој трећи родитељ, која је, када смо уписивале заједно факултет рекла: „Ти си прошла, ти си геније.“ И пре него да сазнам да сам прошла! Она је у мој дом донела љубав према цвећу, па га никада, ни сада, није заборавила. 

Моја Бисерка, она је пратила мој живот кроз песме из раног детињства, па ме је више пута кобајаги „савијала преко колена“ да будем боља, зато што могу. Она је водила дивно вече, како рече професор – „Елоквентна“. 

Фото: Владимир Гашевић

Мислим да је било и оних који ме мало мање воле, али су бар научили шта је љубав – надам се.

Тијана се уживела, јер она осећа сваки мој стих. Она је човек! Лела и Сања су хтеле да заплачу у више наврата, јер су Вукашин и Михаило представили своју мајку. 

Моја Нина и Теодора, Никола за гитаром, очарали су ме као и раније. Одабрали су мене у туђим песмама и певали. „Мењам дане“, „Жута ружа“ и „Она се буди“. Жуту ружу донела ми је Нина, посебна девојка! Моје Коповке Маја, Мирјана, Богдана, мој су понос заједно са мојом децом. 

Фото: Владимир Гашевић

То је мој свет! Три Миливоја су ми дошла! Еј! То је стара гарда искусних познавалаца књижевног стваралаштва. Споменули смо све важне људе Топлице. Оживели Ратка и Данета. Било је много лепо. Толико лепо, да сада не умем да престанем да пишем, а знам да се од мене очекује још боље. Шта још да кажем!?

Сликај срећу да те по њој памте! Ако није љубав, немојте да је хоћете, ако јесте, учините да вам светли у небеса!

Србијанка Станковић и Ивана Ђурковић, доживотно!