„Ako nije ljubav, neću“ Ivane Đurković, poezija je koja budi svet. Podiže čoveka do neslućenih granica ljubavi. Ljubav je univerzalna, te je opisana u stihu majke, žene, umetnice, pesnikinje.
Predstavljanje četvrte zbirke pesama Ivane Đurković bilo je u obliku, u kojem jedino i prihvata stvarnost, u obliku ljubavi. U Narodnoj biblioteci „Rade Drainac“, okupili su se ljudi koji vole. Vole poeziju, vole Ivanu i glas njene dece koji je naterao na one lepe i ponosite suze. Topili smo se od reči.
-Voliš li ti posao koji radiš?
-Ako nije ljubav, neću – rekao je sa osmehom.
-To je moj najveći poklon prijatelja. Kada se sete mojih reči, negde i u nekim spontanim situacijama. Profesor Milivoje Jovanović, koji je bio moj počasni gost, izdvojio je rečenicu, koja bi bila moj stvaralački kredo – Slikaj sreću, da te po njoj pamte.
Često se pitam odakle se rode te duboke misli, a onda shvatim, moje su, slobodno proizašle iz stvarnosti, koja je obojena vedrim bojama, uprkos svemu što mi se dešavalo. Ljubiša Krasić, moj prijatelj, pesnik i profesor jezika, rekao je da me je upoznao najbolje kroz pesmu „Ja sam borac“. Morala sam da je pročitam. Mislim da je to moje najbolje čitanje.
Ti si bila izuzetna u poznavanju mene, otkad si me prvi put videla, pa sve do danas. Tako će i ostati, sigurna sam.
Ono što je svakako obeležilo moj dan je ruža, posebna. Prva koja je stigla, ona je bila moja inspiracija za veći broj ljubavnih pesama. Onda se pojavio moj veliki prijatelj koji ispunjava sva obećanja, koji je moja podrška i neko, zbog koga sam sigurna da će sve biti u redu. Mnogo je lepo kad imaš takve ljude oko sebe. Oni te slušaju i bude te, kad se gorko uspavaš. I taj cvet ljubomorno čuvam.
Blic fotoaparata zabljesnuo je i kao i u pesmi, fotografija je jedan važan deo moje stvarnosti. Profesor Milivoje kazao je da su najbolje pesme one koje su sestre slikarstvu. Trša je moj idol među slikarima, moj je dobar prijatelj i kolega. On je kriv, što moja pesma slika sliku!
Profesor je najpre pozdravio moju majku Draganu. Ispravno je postupio. Bez nje, moje poimanje ljubavi, materinstva i sveta, ne bi bilo ispravno, a ni moguće. Tetke su druge majke, istina je, te su i one došle da me vole još malo, iako sam velika – Milena i Milica.
Moja kuma Milica, ona je moj treći roditelj, koja je, kada smo upisivale zajedno fakultet rekla: „Ti si prošla, ti si genije.“ I pre nego da saznam da sam prošla! Ona je u moj dom donela ljubav prema cveću, pa ga nikada, ni sada, nije zaboravila.
Moja Biserka, ona je pratila moj život kroz pesme iz ranog detinjstva, pa me je više puta kobajagi „savijala preko kolena“ da budem bolja, zato što mogu. Ona je vodila divno veče, kako reče profesor – „Elokventna“.
Mislim da je bilo i onih koji me malo manje vole, ali su bar naučili šta je ljubav – nadam se.
Tijana se uživela, jer ona oseća svaki moj stih. Ona je čovek! Lela i Sanja su htele da zaplaču u više navrata, jer su Vukašin i Mihailo predstavili svoju majku.
Moja Nina i Teodora, Nikola za gitarom, očarali su me kao i ranije. Odabrali su mene u tuđim pesmama i pevali. „Menjam dane“, „Žuta ruža“ i „Ona se budi“. Žutu ružu donela mi je Nina, posebna devojka! Moje Kopovke Maja, Mirjana, Bogdana, moj su ponos zajedno sa mojom decom.
To je moj svet! Tri Milivoja su mi došla! Ej! To je stara garda iskusnih poznavalaca književnog stvaralaštva. Spomenuli smo sve važne ljude Toplice. Oživeli Ratka i Daneta. Bilo je mnogo lepo. Toliko lepo, da sada ne umem da prestanem da pišem, a znam da se od mene očekuje još bolje. Šta još da kažem!?
Slikaj sreću da te po njoj pamte! Ako nije ljubav, nemojte da je hoćete, ako jeste, učinite da vam svetli u nebesa!
Srbijanka Stanković i Ivana Đurković, doživotno!
Topličanka je duša od žene.
