Da li se kajete zbog propuštenih prilika? Da li vam je žao prokockanih šansi? Koliko puta vam je rečenica „ima vremena“ pojela živce?
Meni je žao što sam mogla, a nisam da ostanem minut duže u njegovom zagrljaju. Mogla sam da ga vežem za srce i da ga ne pustim. Mogla sam svoje ruke da stegnem oko njegovog vrata, a noge oko struka.
Mogla sam da se šćućurim u njegovim mislima. Mogla sam sve, ali nisam. Mogli smo, ono veče kada smo izašli, da se ljubimo ispred moje zgrade. Da budemo zajedno, magični, a ovako smo sami i tragični.
Mogli smo da spajamo svetove, svemire, vasione, a ništa nismo spojili. Moglo je nešto da proradi kod tebe u stomaku: adrenalin, nervoza ili neke velike ljubavne mačke.
Da smo bili zajedno, čini mi se da bi izbili vulkani i zemljotresi, a ovako je izbila para iz mojih ušiju. Moglo je, dragi. Sve je moglo da se desi, a ništa se nije desilo.
Prolazim pored tvoje kuće. Napolju je vedro i toplo. Nebo je roze boje i vidim jednu zvezdu na njemu. Namigujem joj, a ona sija još jače. To je magija, dragi. Šteta što u nju nikad nisi verovao.
Sve(t) vidim očima pesnika i dušom umetnika.
