Недостајеш ми, драги. Одлучујем да будем једноставна жена и да ти се јавим. У глави потискујем ону клише реченице да мушкарац мора први да се јави и да први начини корак. Е, не мора!
Док ти исписујем речи кроз које се поткрада љубав, замишљам како би нам било лепо заједно. Могли бисмо да се возимо твојим колима у касним ноћним сатима, да правимо заједничку листу песама. Могли бисмо да седимо на празним трибинама, пијемо пиво и дивимо се ведром дану. Да седимо на лепим местима, ја да пијем кафу, а ти да ми говориш како би требало да престанем да је пијем.
Мислим да би чак било узбудљиво, кад би ми појашњавао математику. Позвала бих те у стан, направила обећане палачинке, слушала бих те како појашњаваш теореме, формуле и све оно што мени никада није било јасно. И сада те помно слушам како ми објашњаваш љубав, иако ти тога ниси свестан. Будиш је у мени.
Немам лептириће у стомаку, имам лавове и тигрове.
Твој загрљај је изазвао лавину осећања у мени. Својим погледом си подерао део коже са мог срца и сад оно куца тако видљиво заљубљено. Хоћу да будеш моја срећа. Макар кратка, али да пролазиш кроз цело тело и да ми узбуркаш вене. Да будеш мој!
Престајем да замишљам и схватам да нисам спремна да пошаљем исписано. Кукавица сам и плашим се, да бих признала да те волим. И немој да те лажу, када кажу да се не јављам зато то што не волим. Не кажем ти да те волим, али мислим да то осећаш, јер љубав се не говори. Љубав се живи.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
