U čoveka možeš da porasteš do neslućenih visina… Ali prvo, moraš da znaš da taj put nije nimalo lak. Moraš silno da grešiš i da se još silnije ispravljaš. Ne, da te drugi ispravljaju! Sam!
-Kako ti misliš da porasteš u čoveka? To baš ne ide tako. Previše si meka. K’o neko perce koje vazda leti za sve ljude i kad nema dovoljno snage… Prvo porasti sama sa sobom, u sebi!
-Razumela!
Sutra, ponovo ista pesma. Ljubavna. Ljudi je krate, smeju joj se, gaze…
-To i nisu ljudi. Kako možeš da ih nazivaš ljudima?
-Mislim da počinjem da rastem u čoveka – odgovaram.
Nije sve kako izgleda. Umem ja da budem dete, koje se oslanja na drvo, tražeći da dođe čovek i pruži ruku. Njegov odnos prema meni mi daje smernicu koliko sam porasla u čoveka. Onda na drvetu iscrtavamo moj rast.
-Ih, bre, kolicna si (smeh)!
-Samo fizički. U sebi rastem duplo više. A znaš zašto?
-Zašto?
-Zato što svaki put imam osmeh kad me neko uvredi.
Nekada pišeš ljubavnu pesmu, da vidiš dokle seže čovekovo srce, koliko je spreman da raste, koliko može da raste… A on se tako oda… Sam.
-Ako hoćeš da vidiš koliko rasteš u čoveka, napiši ljubavnu pesmu!
-Stvarno filozofiraš sad ! Ne mogu da podnesem tu tvoju stranu, jesi li ti neki psiholog, šta si ?
-Nisam. Ja samo pišem ljubavne pesme. Zato znam.
-Ništa mi nije jasno, majke mi…
-Onda ne rasteš u čoveka.
-Pa kakve veze ima ljubavna pesma i rast u čoveka?
-Onaj, koji ne raste u čoveka, ne može da piše ljubavnu pesmu. Da li ti je sad jasno !?
-Nije važno…
-Važno je. Samo, ako si dovoljno porastao, možeš da znaš za ljubav. Vidiš… Ovo drvo zna za ljubav, više, nego ti.
-Daj, molim te! To je samo obično drvo. Nego vi, umetnici, malo ste na svoju stranu (vrti mi rukom).
-Tvoja ruka, kojom vrtiš, povredila je ovo drvo.
-O, Gospode (krsti se)…
-Ako, ako… Samo se ti krsti. Krstiće se ljudi tebi, kad ostaneš tako mali, tako nejak. Jer sve mora da se voli, da porasteš u čoveka. Baš sve! I drvo.
-Malo ti je konfuzna ova priča. Pila li si nešto ?
-Popila sam danas sve tvoje gluposti. Zato. Da sam i dalje grlila drvo, još bih porasla.
Teško je ljudi… Veoma je teško rasti. Lako je, dok smo deca. Tuđa ruka te greje i hrani, povija i uspavljuje…. Pričaju ti nešto, što ne razumeš. Gledaš. Trepćeš. Pojma nemaš. E, onda dođe vreme, kada niko neće doći. To je ona poznata profesorova priča. Nimalo stereotipna.
Ako hoćeš stvarno, onako iskreno, od srca da porasteš u čoveka, zagrli drvo, napiši ljubavnu pesmu, a posle ćemo da razgovaramo o rastu. I nikada ne udaraj crte, na drvetu koje si grlio. Samo možeš da ga raniš, jer se tako ne meri tvoj duševni rast. Pročitaj mu tu pesmu. Možda te neko iza čuje, pa ti kaže koliko si stvarno porastao u čoveka.
Piščeva misao treba da prodire u ljudske duše.
