Rastržemo se tu k’o neki balavci. Ne znaš gde je granica. Malo hoćeš, pa malo više nećeš. Bombarder sa dva lica dostojno me zanosi i igra dečju igru zvanu HOĆU – NEĆU.
Ja mislila da toga ima samo u filmu. Kad ono, stvarno ima i u stvarnim životima ljudi. Sve mislim, nije to moj život. Kad ono – moj stvarno. Kad bi ljudi samo malo hteli, sve bi se moglo. Ako nećeš, neće te ! Nego ne znaju oni, šta mi znamo. Mi, „neki“, znamo šta hoćemo, šta želimo i gde su nam granice. Ove druge ne možemo baš da razumemo. Nismo ista sorta. Za mene, mala kisela jabuka ima veću moć od one crvene, slasne. Nije sve crveno slasno, niti uvek donosi sreću. Neki ljudi su u zabludi.
Vreme je, kažu, korone. Ne. Vreme je ljubavi u doba korone. Volim takve naslove. Vreme je najveće požude ikada. Jer, kad imaš sve, onda ga i ne želiš više. Bolje da nemaš, da te malo bole kosti i da malo gubiš dah. Posle ćemo zajedno da dišemo, da se imamo, samo malo da hoćeš.
Ima ljudi, kojima ništa nije teško i sve hoće. Prevrnuće zemlju da te nađu i probude, da te zagrle i poljube, bez obzira kakva to odricanja nosi sa sobom. Ima tako velikih dodira, nebeskih, plavih, što gore kao vatrometi.
-Ti si od meda.
-Ja sam trenutno od korone, šta ima kod tebe?
-Pojela si ti koronu!
-Ma ne osećam ništa. Mogu da jedem sad šta hoću. Malo ne mogu…
-Kad bi malo da hoćeš…
-Hoću. Tebe ipak osećam.
I kad imaš koronu, osećaš ljude koje čekaš, voliš, one koji su ti važni. Kakav god da je to otrov u tebi, podiže te njihov miris. Od ljubavi prema ljudima puziš, pa ustaneš. Od neljubavi, prazniš i onu prema sebi.
Nije vreme da se plašiš da voliš, da se plašiš da grliš. Od toga se bre, ljudi, lakše diše. Sa tim se nikada ne prestaje. Čuvamo se mi međusobno. Čuva nas neko odozgo. Ne moramo da se čuvamo od ljubavi. Stvarno ne moramo!
-Samo ti budi dobro. Kad žmuriš, tvoji snovi su tu, pa te dižu i ganjaju da ih ostvariš. Kajaćeš se, ako to propustimo.
-Nećemo. Propustićemo otrov kroz prste, a onda idemo daleko da palimo vatromete.
Čovek ne treba da čeka da mu nešto nedostaje. To shvati, tek kad ostane bez daha. Treba ostati bez daha za nekim. Ostati bez daha, kad neko ugrozi sebe, želeći da te spasi. Treba disati sa tim čovekom uporedo. To neko tamo sve vidi!
-Hoćeš da te steže u grudima samo od ljubavi… Samo od meda, samo od lepote ? Onda me pusti da ti budem lek i misli na sebe. Jer moraš, samo malo da hoćeš… I biće sve u redu.
Šta napraviše Bjelogrlić i Anica Dobra! A ja sam samo onako to pogledala… Da mi bude bolje. I sad, nas dvoje, oboje hoćemo. Ne malo, nego mnogo. Truju nas još, ali mi smo protivotrov za bolne kosti.
Možeš da daš čoveku vazduh, ali moraš malo i da hoćeš!
Piščeva misao treba da prodire u ljudske duše.
