Branka Bešević Gajić je srpska filmska i televizijska rediteljka, master dramski i audiovizuelni umetnik. Režirala je filmove „Lauš“, „Dom anđela -Sveta Kumanica“, ,,Sveti Mardarije ,vladika bez adrese“, ,,San na javi“ , „Jedan od tri“, „Milojev dar“ i 120 epizoda jutarnjeg programa na Studio B i TV seriju u „Apartmanu sa Zoranom i Dejanom“.
Zajedno sa profesorom Goranom Pekovićem, pionir je novog žanra forenzičkog trilera. Njen film „Lauš“ prikazivan je na svim festivalima u Americi, Australiji, Južnoj Africi, Rusiji i Kini. Dobitnica je mnogih nagrada: GRAND PRIX za scenario filma „Dom anđela“ , koji je nastao pod mentorstvom profesora Gorana Pekovića, na festivalu međunarodnog dokumentarnog filma u Velikoj plani (2017) Nagrada dr DEJAN KOSANOVIĆ za najbolji diplomski-master rad FDU…
Na završnoj večeri 10.ProFiFesta Topličanka je imala priliku da sa Brankom razgovara o njenom filmu „Odluka“,koji predstavlja prvi intreraktivni film koji govori o partnerskom nasilju.
Kako je nastala ideja za snimanje filma „Odluka“?
Na Univerzitetu Umetnosti u Beogradu je nastala ideja za snimanje filma „Odluka“,kada je trebalo da predam temu za svoj doktorski umetnički projekat. Tako da sam dugo razmišljala šta bi to moglo da bude. Zapravo pri predaji eksplikacije na prijemnom ispitu ja sam već tada imala ideju, jer kada upisujete doktorske studije treba da na prijemnom ispitu predstavite i obrazložite motive zašto želite dalje.
Pri samom upisu dolazite sa eksplikacijom vašeg umetničkog projekta koji ćete dalje razvijati na doktorskim studijama.Tada još uvek nisam imala tačnu definisanu temu filma, ali sam znala da ću raditi interaktivni film i da će to biti filmska režija u nekom novom mediju.
Zašto ste se odlučili za temu partnerskog nasilja? Šta predstavlja interaktivni film?
Za interaktivni film sam se odlučila kada sam bila na odseku Digitalne umetnosti i to je bilo veoma interesantno za realizaciju i interesantno je bilo i komisiji koja me je primila i naravno ja sam to opravdala. Mene je partnersko nasilje najviše inspirisalo za ovaj film i zašto ljudi ćute kada dožive nasilje. Zašto nam je prag tolerancije za nasilje nula? Zašto čim primetimo nasilje odmah ne reagujemo?
Ja sam nakon druge godine na doktorskim studijama bila u vremenu korone i zaključavanja i sve to je uticalo da me ta tema što više zaintrigira. I upravo taj sadržaj je i odgovarao ideji i moglo je da se implentira u digitalni medijum. Postao je interaktivni film gde vi imate i možete da birate i od vas zavisi kraj filma. Zapravo, gledalac dobija mogućnost da bude u ulozi filmskog režisera gde on može da utiče na tok priče i mogu se videti i posledice njegovog izbora i ishoda: „Da li će Ana biti spašena ili će definitivno biti ubijena“.
Kako su tekle pripreme za scenario filma?
Tako da sam ja krenula u izuzetno iscrpan mentalno istraživački rad koji me je bukvalno mnogo iscrpeo. Jer to je zaista život. Jeste da je film igrani ,ali je scenario pisan na osnovu dokumentacije, dokumentarističke građe. Zapravo na osnovu istinitih događaja , ispovesti žrtava i to su teške priče, to je život. Imamo i Marka koji glumi zlostavljača jer je i on u detinjstvu video i doživeo nasilje. Tako da je i on u jednom trenutku i protagonista i antagonista. To su zapravo ti modeli kada dete gleda i odrasta u nasilju i to dete sutra ima veliku predispoziciju da postane nasilnik.
Nažalost, takvo dete bilo da li je dečak ili devojčica neće imati istu percepciju kao dete koje je odrastalo u izobilju ljubavi,sreće i sloge. Zapravo sve polazi od porodice. A porodica je ključ svega. Porodica je nešto što je osnov i to mora da bude zdrava ćelija. Iz svega toga sve kreće i tako dete neće umeti da se nosi sa time. Zapravo ne treba sve generalizovati jer kako i sam naziv filma „Odluka“ kaže da sve od naše odluke zavisi.
Kako je teklo samo snimanje filma?
Samo snimanje filma je teklo dosta dobro. Bili smo dobro organizovani, uhodani i pripremljeni. I kada imate plan i kad imate razvijen projekat to je to. Sve je išlo po planu. I cela ekipa i ja smo veoma zadovoljni onime što smo snimili i uradili. To je bilo uz pomoć producentske kuće Cinnerent i njihove bezuslovne podrške mi smo uspeli da stvorimo ovaj film.
Kakve su bile reakcije publike nakon prve premijere filma?
Prva premijera ili javno prikazivanje mog umetničkog projekta bilo je u Kombank dvorani u Beogradu kada da je korona prestala, ali nažalost to je bilo kratkog daha i videlo se da je prikazivanje filmova nedostajalo publici.
Bila je prepuna sala Kombank dvorane i publika mi je prilazila nakon projekcije i ljudi koji nisu uspeli tada da priđu kontaktirali su me preko društvenih mreža. Tako da su me pitali i meni je to satisfakcija i kada vam neko kaže da drugačije posmatra nasilje.
Kakva poruka se može izvući iz filma?
Meni je izuzetno bilo važno da postoji taj interaktivni medij, koji nam je omogućio novi milenijum, stoleće i da pored hiperprodukcije i više imamo kvantiteta, a malo kvaliteta gde jednostavno svako nešto snima i rad, ali ja sam htela snimiti nešto za dobrobit svih. Možda ovaj film neće promeniti svet, ali idemo iz tog ubeđenja da želimo da nešto promenimo.
Dovoljno je da jedna osoba promeni sebe, jer to može. Sve bi bilo bolje kada bi mi dali podršku žrtvi, kada bi prijavili nasilje i kada bi se kao društvo zauzeli možda bi mogli da nekome otvorimo oči i da se to ne dešava.Jer ako zatvorimo oči i ćutimo mi ćemo postati bolesno društvo. Poruka filma je da niko ni žene, ni muškarci ne treba da ćute i da dignu svoj glas protiv nasilja i nasilje nikada neće biti ključ za rešavanje problema. Upravo moj film je moj glas protiv nasilja.
Šta se dešava sa filmom „Milojev dar“ i kada možemo da očekujemo premijeru?
„Milojev dar“ je trenutno gotov i nalazi se u postprodukciji. Nalazi se na obradi zvuka i radi se kolor korekcija slike. I ako bog da možemo očekivati premijeru u oktobru, ako ne bude zaključavanja. Nadam se da ćemo uspeti da prikažemo film. Jer nas je korona veoma omela što se tiče filma „Milojev dar“ i da nije bilo korone on je trebao da bude prikazan prošle godine. Bez obzira na to imaćemo mlad film. Tako da mi ove godine izlazi „Milojev dar“, a neposredno pre toga mi je izašao film „Odluka“u interaktivnoj i standardnoj verziji tako da je to dobro.
Kako je biti član žirija na 10. jubilarnom ProFiFestu i da li je bilo teško odlučiti koji film je najbolji i kojim filmovima treba da pripadnu najznačajnija priznanja ProFiFesta?
Uvek je teško biti član žirija. Jer pogledate sjajne filmove i onda treba da odlučite koji je najbolji i da date nagrade vašim kolegama. Zapravo, to je timski duh, na primer kada i ja učestvujem na nekom festivalu negde dobijem nagradu, negde ne. I to je okej, to je timski duh. U tom trenutku postoji i bolji film.
Nije bilo lako, ali pošto je ove godine 10.jubilarni ProFiFest meni je izuzetna čast i zadovoljstvo i drago je da se ovako sretnemo i da sam svojim kolegama u ulozi stručnog žirija. I mislim da smo pošteno doneli odluke. One su bile jednoglasne i mnogo lepo smo se slagali tako da smo jednoglasno dodelili nagrade i to mi je jako drago.
I drago mi je da je sve ovo jedno novo iskustvo, divna energija i ljudi, nova poznanstva, kontakti, jer to je to. Festivali su zapravo kontakti, jer sutra nikada ne znate šta ćete sa tim kolegama raditi. I bitno je da smo svi deo festivala i bitno je učestvovati tako da jedno novo iskustvo i energija. I publika i divni ljudi su moj vetar u leđa i hvala vam na tome.
Razgovarala: Mirjana Ranđelović
Topličanka je duša od žene.
