Уточиште Јане Шрамкове, књига изузетне емотивне снаге коју је ове године објавила издавачка кућа Арете из Београда представља причу о нераскидивој повезаности између баке и унуке и важности емотивног наслеђа.
Јана Шрамкова (1982), вишеструко награђивана чешка списатељица млађе генерације као центар своје књижевне каријере изабрала је тему детињства. Пише и за децу и за одрасле, а детињство се у њеним књигама јавља као најважнији мотив. Такав је случај и са овом књигом – иако не припада категорији књига за децу она је својеврсна похвала детињству. Уточиште је прича о одрастању у женском телу и о девојчицама у нама које опстају упркос околностима и годинама старости.
Богатством детаља и помало детињастим тоном, Јана Шрамкова чини да ову књигу доживимо као искрену личну исповест. Пошто нараторка и ауторка деле име и велики део животне приче, можемо је сматрати и аутобиографском. Томе доприноси и форма књиге – састављена је из кратких прозних текстова, тј. цртица, које подсећају на дневничке записе.
Евоцирајући успомену на баку у најважнијим тренуцима свог живота, нараторка покушава да створи целовиту слику о себи. Зато у успоменама рекреира њен животни пут, и у себи, крхкој и анксиозној интелектуалки, тражи исту снагу воље која је баки помогла да преживи све недаће и постане уточиште.
И Јанина бака је некада била девојчица, а то је, на неки нацчин, остала и током целог живота. Ову тврдњу најбоље илуструје сцена са плетеним колицима за лутку које се неколико деценија касније и даље сасвим јасно сећа.
Ако сам икад осетила тежину породичне кривице, било је то када је бака причала о малим колицима од прућа, које је добила кад је била девојчица. Ко зна од кога, једноставно је одједном имала колица за лутку. Девето дете, од њих десеторо, добило је поклон. Узбуђење. Те вечери не може да заспи. Игра се, непрестано се игра. Паркира колица поред кревета, спушта руку преко ивице мадраца, стеже их, приљубљује, љуљушка. Ујутру су колица нестала. Две старије сестре ишле су некоме у посету и плетена колица су понеле као поклон. Бако, па зар нису знале да су Твоја?
Сфера незамисливог. И ја имам брата и сестру. Једном ме је брат обучену истуширао леденом воду, док ме је чувао, а ја сам се правила да сам полудела, трзала сам се и избацивала пену из уста. Сестра и ја смо знале понекад да изгребемо једна другој подлактице, а брат ме је везивао канапом. Једном сам брату појела паковање жвака с Томом и Џеријем, али ово је ипак ван моје моћи поимања. Патологија браће и сестара. Наравно да су знале да су моја, али није их било брига, није им изгледа било важно. Не, бако, ја то ни уз сав напор не могу да разумем, не желим ни да покушавам, у мом свету не постоји таква једначина. Уколико према широј родбини имам помало резервисан став, мислим да су разлог та плетена колица.
Баш та искра детињства коју је увек носила са собом учинила ју је одважном особом која је још као девојчица преживела бомбардовање и рушење своје куће. Бака се ове тешке сцене из свог живота не сећа кроз осећај страха и звуке експлозије, већ кроз причу о руменим кајсијама, спремним за кнедле, које јој мајка није дозволила да поједе. Након бомбардовања када је све већ било срушено, сећа се мајчиних речи: Нисам ти дала да поједеш кајсије, а све је пропало.
Мада раздвојене временом, Јана и њена бака пружају руке једна ка другој преко свих препрека и разлика, а њихова искуства се уједињују у једну велику похвалу нежности.
Топличанка је душа од жене.
