Napunila sam sedamnaest godina. Porodica mi sklanja jedinicu ispred godina, pa misle da imam sedam. Prijatelji okreću brojeve, pa se šale kako imam sedamdeset jednu godinu.
Nisam sasvim mala, a nisam ni stara. Taman toliko da znam malo o životu i da ga kusam kutlačom.
Od života u sedamnaestoj godini imam nekoliko želja. Da svi moji voljeni ljudi i ja budemo živi, zdravi i srećni. Da manje stresiram porodicu i da oni mene manje stresiraju. Da se smejem toliko jako da mi se vide svi zubi, krajnici, bore smejalice i da me čuje pola komšiluka. Da plačem samo od sreće i ne vrištim kad vidim bubu. Da budem malo manje čupava, isto vesela i za mrvu više luđa i hrabrija.
Od Boga tražim nove živce, strpljenje, a može i pamet. Snagu i novac neću, ne umem da baratim time. U sedamnaestoj godini želim da pravim još uspomena sa prijateljima, a možda i sa dečkom. Da i dalje pišem o ljubavi i javno proganjam suđene i nesuđene momke.
Da ne bežim iz škole, nego da škola beži od mene. Da me mama ne grdi kad dobijem trojku i da mi tata češće ponavlja da je svaka ocena za đaka. Želim da mi tetka i dalje čita misli i da me svakog drugog dana pita: „Šta si zabrljala?“, a ja da se smejem i kažem: „Ništa“. Da češće viđam nju i moju hodajuću sreću – Duleta i da putujemo zajedno. Da mi baka i dalje rešava sve životne i ljubavne probleme rečenicom: „Jeb’o mu pas mater“.
I za kraj, u sedamnaestoj godini od života želim da mi omogući da doterana, polupijana u 5 ujutru sa prijateljima plešem i da svi uglas pevamo: „Da smo živi i zdravi još godina sto, da je pesme i vina i da nas čuva Bog, da su najbolje žene uvek pored nas, jer ovaj život je kratak i prozuji za čas“.
Sve(t) vidim očima pesnika i dušom umetnika.
