Заблуда је, да ко има, даје више. Највише ти поклони, онај, који нема. Тај има оно „нешто“, што други немају. Топлину и милост, душу од паперја, крхко срце које се можда само ломи, али теби поклања у комаду, да не осетиш да је сломљено.
Имао један човек гомилу новца. Под душецима, у јастуцима, на последњој полици, испод велике тегле са зимницом… Свуда… Чучи новчаница. Не служи својој сврси. Нити звечи, нити шушка у џеповима, нити се деци купују играчке. Жена се жали како данима нема хлеба. Ни од чега, као свака права домаћица, научена да трпи, прави јело. Он каже да је важно да нико није гладан, а да то шта се поједе све иде на исто место. Жена се крсти, деца негодују, комшије га гледају са презиром. Мислите ли да је он срећан!?
Човек самом себи ствара несрећу. Он дозвољава да му породица трпи. Најтежа је ствар да победи самога себе и изађе из „Тврдице“. Кад видиш да неко у руци стиска динар, батали га! Тако се код нас у селу каже!
Шта ће да ти пружи онај, што уместо да једе зимницу из тегле, тамо крије паре!? Није то уштеда новца, већ уштеда себе над децом и женом.
Из такве куће жена је отишла, а деца су била довољно мудра да себи зараде хлеб и мир.
Тако је, пријатељи, мира и хлеба! Само толико је потребно свакоме од нас. Голоруки људи су бисери данашњег времена. Зато што су јединствени, зато их гањају тврдице, тврдог и гадног израза лица.
Наспрам циција, живе и они другачији, меки људи. Они пеку кифле од најфинијег брашна и поделе их бесплатно. Знате шта добију ? Добију љубав. А и новац… Али га нису тражили, ни изнудили. Исти тај новац потроше на храну. Не на одећу. Деци купе све што желе да поједу и највећа срећа је, када их посматрају сите и срећне. Важно је шта нам деца једу и кад смо голоруки. Исто тако, важно је и да нас не једу тврди људи. У суровом свету, у коме се свакога дана саплићемо о тврде људе, заиста је посебно кад си мек, кад ти је душа чиста.
- Немој то да му купујеш ! То је скупо !
- Купићу му све што жели да поједе. Мени то није скупо.
- За те паре, могла си да му купиш панталоне.
- Плаћам само дечји осмех. То ми никад није скупо. А панталоне… Панталоне треба да закачиш на нешто. Не иде на мршаве кукове. Жуљају.
Ту се људи увек споречкају. Колико шта кошта, шта је јефтиније и боље купити. Мени то никада није било јасно. Нас је мајка учила да је најважније да смо чисти и уредни. Рупа се закрпи, прљаво се опере. Само се образ не пере. Зато боље голоруки, само сте тако срчани.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
