Zabluda je, da ko ima, daje više. Najviše ti pokloni, onaj, koji nema. Taj ima ono „nešto“, što drugi nemaju. Toplinu i milost, dušu od paperja, krhko srce koje se možda samo lomi, ali tebi poklanja u komadu, da ne osetiš da je slomljeno.
Imao jedan čovek gomilu novca. Pod dušecima, u jastucima, na poslednjoj polici, ispod velike tegle sa zimnicom… Svuda… Čuči novčanica. Ne služi svojoj svrsi. Niti zveči, niti šuška u džepovima, niti se deci kupuju igračke. Žena se žali kako danima nema hleba. Ni od čega, kao svaka prava domaćica, naučena da trpi, pravi jelo. On kaže da je važno da niko nije gladan, a da to šta se pojede sve ide na isto mesto. Žena se krsti, deca negoduju, komšije ga gledaju sa prezirom. Mislite li da je on srećan!?
Čovek samom sebi stvara nesreću. On dozvoljava da mu porodica trpi. Najteža je stvar da pobedi samoga sebe i izađe iz „Tvrdice“. Kad vidiš da neko u ruci stiska dinar, batali ga! Tako se kod nas u selu kaže!
Šta će da ti pruži onaj, što umesto da jede zimnicu iz tegle, tamo krije pare!? Nije to ušteda novca, već ušteda sebe nad decom i ženom.
Iz takve kuće žena je otišla, a deca su bila dovoljno mudra da sebi zarade hleb i mir.
Tako je, prijatelji, mira i hleba! Samo toliko je potrebno svakome od nas. Goloruki ljudi su biseri današnjeg vremena. Zato što su jedinstveni, zato ih ganjaju tvrdice, tvrdog i gadnog izraza lica.
Naspram cicija, žive i oni drugačiji, meki ljudi. Oni peku kifle od najfinijeg brašna i podele ih besplatno. Znate šta dobiju ? Dobiju ljubav. A i novac… Ali ga nisu tražili, ni iznudili. Isti taj novac potroše na hranu. Ne na odeću. Deci kupe sve što žele da pojedu i najveća sreća je, kada ih posmatraju site i srećne. Važno je šta nam deca jedu i kad smo goloruki. Isto tako, važno je i da nas ne jedu tvrdi ljudi. U surovom svetu, u kome se svakoga dana saplićemo o tvrde ljude, zaista je posebno kad si mek, kad ti je duša čista.
- Nemoj to da mu kupuješ ! To je skupo !
- Kupiću mu sve što želi da pojede. Meni to nije skupo.
- Za te pare, mogla si da mu kupiš pantalone.
- Plaćam samo dečji osmeh. To mi nikad nije skupo. A pantalone… Pantalone treba da zakačiš na nešto. Ne ide na mršave kukove. Žuljaju.
Tu se ljudi uvek sporečkaju. Koliko šta košta, šta je jeftinije i bolje kupiti. Meni to nikada nije bilo jasno. Nas je majka učila da je najvažnije da smo čisti i uredni. Rupa se zakrpi, prljavo se opere. Samo se obraz ne pere. Zato bolje goloruki, samo ste tako srčani.
Piščeva misao treba da prodire u ljudske duše.
