Ljiljana Pavlović Ćirić, nastavnica srpskog jezika u osnovnim školama „Vojvoda Prijezda“ (Stalać) i „Jovan Kursula“ (Varvarin) svoje umeće pedagoškog i prosvetnog rada utkala je u pesničke reči, dramska dela i buduće knjige za decu.
Objavila je dve zbirke pesama Od surečja do sumračja i Setosejači, a ove godine i dramu Bajka o Prijezdi i Jelici. Zaljubljena u srpski i ruski jezik, pisanje i nastavnički poziv, otkriva nam kako je pod stalaćkim nebom naučila da kroji po meri poetskog.
Poštovana Ljiljana, ljubav prema jeziku, književnosti, recitovanju i njeno prevođenje u praksu škole i pedagogije, imperativ je Vašeg stvaranja i nastavničkog rada. Da li se pesnikinja Ljiljana razlikuje od nastavnice Ljiljane i po čemu?
Poštovana Milice, ne mogu a da ne izrazim zadovoljstvo što o ovakvim temama razgovaram sa nekim kao što ste Vi; tako malo godina, a tako impozantan književni rad je za Vama i oko Vas. Današnje vreme robuje (ima se takav utisak) pomodarskom nadrinovinarstvu i kvaziknjiževnome stvaralaštvu.
Pauci (na gotovo svim poljima života i stvaranja) jesu nebo premrežili. Retkost je biti drugačiji, uporan u svojoj misiji da se prava vrednost prepozna, izdvoji i očuva, a Vi to umete! Zbog takvih se vredi boriti sa vetrenjačama; književni rad, a neretko i prosvetiteljski, vrlo često bivaju baš to: borba neprestana.
Treba biti kadar stići sve ono dobro i vredno u životu i ljudima, uteći svemu što je nakaradno i nazadno, čamovito i utapajuće i nadasve – kadar na strašnome mestu postojati! Eto, baš hajdučki!
Kao pedagog, morate biti elastični, u svakome momentu znati da ste vi tu da nešto date, podelite, pružite. Vi ste tu dece radi, a ne obratno. U poeziji sam često umela da budem hermetična, pa bi tako mali broj ljudi mogao da razume neke moje stihove; u prosveti – toga nema i ne sme da bude. Kao nastavnica, trudim se da budem razumljiva, usrdna i puna razumevanja. Taština je bolest svakoga doba, pa se trudim da živim i radim na jedan zdrav i skroman način. Svi smo mi ovde na (pro)putovanju. Nećemo sa sobom poneti mnogo toga, ali zato možemo ostaviti za sobom tragove vredne postojanja. U to ime valja disati i pisati.
Zahvaljujem Vam na lepim rečima, zadovoljstvo je i veliki kompliment čuti ih od Vas! Kada ste napisali svoj prvi književni tekst i je li to bila pesma?
Vrlo rano sam počela da pišem u okviru literarne sekcije u svojoj školi. Prvu pesmu sam napisala u drugom razredu, a tada su počele i prve nagrade. Najpre na književnom konkursu u Kruševcu, potom Nevenov festival dece pesnika i tako redom… zlatne povelje i plakete na književnim susretima širom naše zemlje..
Od surečja do sumračja i Setosejači naslovi su Vaših zbirki pesama u kojima prepoznajemo igru rečima. U nekim pak Vašim drugim delima prepoznajemo adaptaciju žanrova i motiva, na primer u Bajci o Prijezdi i Jelici. Da li možemo reći da je Vaša poetika zasnovana na kreiranju nečeg novog u preobražaju i spajanju postojećeg?
Da, prva knjiga je zbirka pesama Od surečja do sumračja koja je kao rukopis nagrađena na Drainčevim književnim susretima u Prokuplju zlatnom plaketom – Đurđevdanskom nagradom. Ona predstavlja simbiozu neke vrste hronotopa, svega onoga što je pandan rečenom, a neizgovoreno lebdi oko nas, sa jedne strane i svega onoga što predstavlja jedan pan-prostorni okvir naših života. U pravu ste, dosta sam se u poetskom stvaranju poigravala rečima. Ako u našem jeziku ne naiđem na reč koja odgovara mome osećanju (i osećaju) skrojim je po meri poetskog. Krpim hijate u stihovima oblačeći misli u odgovarajuće odore. Zašijem, dokrpim, proširim ili sužavam gde treba, ako osetim jezičku potrebu za tim. Ipak sam ja filolog za jezik sa srcem u književnosti.
Druga zbirka Setosejači otišla je mnogo dalje u tom pogledu; književna kritika je dosta isticala moje kovanice kao pozitivnu stranu Setosejača. Obe moje zbirke nastajale su ili pre moga rada u prosveti, ili dok sam radila u srednjim školama. Kasnije dolazi drugačija faza moga stvaranja, tečnija, razumljivija i nekako se poklapa sa prelaskom iz srednjih u osnovne škole. Tako su nastajale moje drame u stihu namenjene prvenstveno deci školskoga uzrasta. Može se svakako reći da moja poetika jeste zasnovana na stvaranju nečega novog u preobražaju i spajanju postojećeg…
Kako je nastala Bajka o Prijezdi i Jelici i koja je najvažnija poruka ovog Vašeg dela?
Bajka o Prijezdi i Jelici nastala je kada sam otpočela svoj rad u osnovnoj školi ,,Vojvoda Prijezda“ u Stalaću. Tu sam upoznala đake čije su me dobre osobine izuzetno zaintrigirale i poželela sam da svakoga od njih stavim u dramu dodeljujući mu odgovarajuću ulogu. Želja mi je bila da se, kao škola iz okruženja (koja ne pripada opštini Kruševac), predstavimo i takmičimo na Festivalu školskoga teatra (FEŠT-u) koji se svake godine održava u Kruševcu, a pravo na učešće imaju samo škole iz te opštine. Tako je nastala drama u stihu sa odrednicom ,,Bajka“ upravo zato što ima neke odlike bajke: javljaju se fantastična bića, personifikovani su likovi Tvrđave i Ogledala, vile se takođe javljaju. Ta drama je 2016. godine donela našoj školi tri specijalne nagrade: za originalni tekst, scenografiju i očuvanje narodne tradicije.
Izuzetno sam ponosna na svoje tadašnje đake i kolege koji su sa mnom sarađivali oko muzike i režije. Nedavno je ta drama objavljena kao zasebna knjiga i ovih dana biće njena promocija, što me dodatno raduje. To je jedan od tragova koji ostavljam uz poruku (onu dobru, staru, narodnu) ,,nije blago ni srebro ni zlato, već je blago što je srcu drago“ ili ,,nije kome je rečeno, već kome je suđeno“. U prilog tome ide i moto koji stoji na početku knjige Bajka o Prijezdi i Jelici dat kroz dijalog Prijezde i Grada Stalaća:
Prijezda:
,,Oj, Stalaću, grade nad Moravom,
prekriće te Turčin zaboravom,
Prekriće te, videti se nećeš“
Stalać:
,,Oj, Prijezda, dragi gospodaru,
neću turskom ja pripasti caru,
Nek me Turčin žarom pali svojim,
Večno ću se nazivati tvojim“
Jednostavno, svako od nas duguje svome zavičaju neki (makar kako maleni) dar; ja sam svoj prinela odru stalaćkoga podnebesja. Stalać me je iznedrio, Stalać mi je u nedrima.
Pišete i za decu. Kojim temama se bave Vaši rukopisi posvećeni najmlađima?
Tako je. Kako moj život i posao dalje teku u smeru u kome su (hvala dragome Bogu) deca, sve sam im i bliža. Moji rukopisi za decu su dosta duhoviti, vrcavi, zabavni baš kao što je to slučaj sa ,,Osmim padežom“ na kome su mi saradnici Vlasta Cenić i Peđa Trajković (osvrt i ilustracije). Međutim, ono što su mnogi lepo uočili i istakli u vezi sa mojim rukopisima namenjenim deci, to je njihov edukativni karakter. Recimo, u ,,Osmom padežu“ deca lako nauče padeže družeći se sa vešticama, Sovom-čarobnicom i zaljubljenom Jucom.
Ili, recimo, u rukopisu ,,Mala princeza Maša“ koji se izuzetno dopao Milutinu Đuričkoviću, Miroslavu Kokošaru i Todetu Nikoletiću (recenzija), Peđi Trajkoviću (ilustracije) osetna je ta edukativna crta. Maša, devojčica iz sivoga grada ugroženoga kojekakvim industrijskim novotarijama, osmišljava ,,Ekološki bonton“ čime želi da promeni svet.
A ko će da menja, ako ne deca, zar ne? Na mlađima svet ostaje.
