Marija Lazarević, autorka knjige Moja omiljena tetka, otkriva nam kako je postala omiljena tetka malim i velikim čitaocima širom Srbije i regiona. Ujedno otvara nam vrata čarobnog sveta koji su stvorili jedan dečak i tetka Em dozvoljavajući nam da se i mi popnemo na njihovu opaku mašinu i, zašto da ne, odlučimo baš da napravimo palačinke! A palačinke su lepše uz tople jesenje razgovore i toplu kafu…
Poštovana Marija, za kratko vreme postali ste naša omiljena tetka. Da otkrijemo na početku čitaocima kako se to dogodilo?
Ja sam već 12 godina omiljena tetka jednom dečaku. Izbor je bio na njemu, jer pored mene on ima još četiri tetke. Da li je tu presudila opaka mašina sa NE PIPAJ ručicom kako u knjizi opisujem invalidska kolica ili nešto drugo, stvarno ne znam, ali mi smo kliknuli NA PRVI POGLED što je i naziv prve priče u knjizi. Isto tako je kliknula i knjiga kod dece.
Moja inspiracija je bio moj bratanac. Ispričala sam našu priču u 17 kratkih priča, a ilustrator Dušan Cvetković dodao je ilustracije u boji kako bismo probudili znatiželju kod najmlađe dece. Knjiga je 2017. godine štampana uz podršku grada Leskovca i na promocijama je podeljena deci nižih razreda na lokalnom nivou. Tako je tetka Em postala omiljena tetka svakom detetu koje je pročitalo knjigu.
Knjiga Moja omiljena tetka upoznaje nas sa dečakom i njegovom tetkom Em. Ovo je neobično obična knjiga koja nam se obraća na poseban način i govori svoju posebnu priču bez predrasuda. Koje predrasude više ne bi trebalo da postoje nakon čitanja ove knjige?
Čovek se ne rađa sa predrasudama, one se stiču tokom života. Zato je bitno da svako dete pročita knjigu MOJA OMILJENA TETKA i da kroz nju upozna osobu koja se kreće drugačije i samo oseti da takva osoba može biti podjednako zanimljiva kao što su drugari iz škole i da i ona može biti prijatelj.
Knjigu bi trebalo da pročitaju i roditelji, jer ona daje odgovore na mnoga pitanja i podstiče na razmišljanje. Ruši predrasude i pomera granice. To je knjiga sa posebnim potrebama. Ona ima posebnu potrebu da vas podstakne da prihvatite razlike i savladate predrasude.
Vaša knjiga i motivi iz nje na bojankama i majicama deo su interaktivnih sadržaja za decu u vrtićima i školama. Sa kojim ustanovama ste sarađivali i kakva su vaša iskustva?
Pored saradnje sa Domom kulture u Brestovcu, čiji sam dugogodišnji saradnik, sarađivala sam sa Osnovnom školom „Branko Radičević“ u Brestovcu i okolini, PU „Vukica Mitrović“, razigraonicom u Brestovcu, Kulturnom centru Leskovac, Bibliotekom „Radoje Domanović“ u Leskovcu…
Interesovanja za saradnju izvan lokalnog nivoa postoje, ali zbog trenutke epidemiološke situacije sve dogovore smo stopirali.
Moja omiljena tetka deo je humanitarnih licitacija za pomoć u lečenju dece i odraslih u inostranstvu. Sve u vezi sa ovom knjigom puno je ljubavi, razumevanja, želje da se pomogne, menjanja razmišljanja i sveta u kojem živimo. Da li Vi to imate čarobni štapić i šta biste uradili da ga stvarno posedujete?
Moguće je da imam neki nevidljivi čarobni štapić, jer stalno nailazim na ljude koji žele da me upoznaju i čuju šta imam da kažem. Upravo oni me pune novom energijom da idem dalje. Jer dobro se dobrim vraća. Putem te humanitarne akcije gde je novac od kupovine knjige otišao za lečenje dece i odraslih, knjiga je našla svoj put u Srbiji i regionu. To je divno!
A da stvarno posedujem čarobni štapić, ne bih od bundeve stvorila kočiju i živela kao u bajci već bih srušila nevidljivi zid. Zid koji su neki ljudi sagradili oko sebe i tako postali nedodirljivi. Osamili se. A čovek mora da živi u zajednici. Da oseti i tugu i bol, radost i ljubav i da to podeli sa drugima, jer sve je to život. Život je satkan iz emocija, a iz njih proizilazi humanost, razumevanje. Nikako ne smemo da dozvolimo da svet postane apatično mesto za život. Knjiga poručuje da moramo da menjamo svet na bolje.
Glavna poruka vaše knjige je da ne postoje ljudi sa posebnim potrebama već ljudi kojima su potrebni posebni uslovi za njihove potrebe. U ovoj rečenici pronaći će se svako od nas. Da li je u tome tajna moći čitanja prave knjige koja govori iz iskustva i podučava nas razlici između barijera i predrasuda?
Na to pitanje je odgovor u knjizi koji glasi ovako:
Najgore barijere su barijere u glavama. Postoje ljudi koji imaju drugačiju boju kose, drugačiju boju očiju, ali i drugačiji boju kože. Postoje ljudi koji ne mogu da vide, čuju ili govore. Postoje ljudi koji se kreću pomoću dve noge, poput tebe, ili pomoću četiri točka, poput mene. Moraš da zapamtiš da smo svi različiti, ali da svi mi na isti način plačemo i smejemo se. Ako prihvatiš sve te razlike i pobediš predrasude moći ćeš da rušiš barijere poput stepenika. Tada ćeš moći da menjaš svet.
Mislim da je tu sve rečeno.
Pripremate nov sadržaj Moje omiljene tetke u vidu društvene igre. Kako ćemo moći da igramo tu igru i koliko nam je igrača potrebno?
Da. To je jedna vrlo zanimljiva društvena igra za dva igrača kojoj se jako radujem. Jedan igrač uzima ulogu dečaka, a drugi preuzima ulogu tetke koja se kreće pomoću invalidskih kolica.
Oni žele da prave palačinke i kreću u kupovinu namirnica gde nailaze na prepreke poput stepenika, trotoara, nepristupačnih prodavnica, isparkiranih automobila. Međutim, u ponudi su i rešenja. Koja? Saznaćete uskoro. A do tada čitajte knjigu Moja omiljena tetka i obojite bojanku i naravno menjajte svet na bolje. Ako je dobro zaspalo u ljudima, probudimo ga!
