Душица Мрђеновић, млада песникиња са двема објављеним књигама до сад, уредница портала Нигдине и један од организатора прве уметничке колоније Синаитско завештање одржане у манастиру Тумане почетком октобра, открива за Топличанку шта за њу значи крај драмског чина и како данас види положај уметности, културе и песништва у несавршеном систему који ипак нуди могућност промене.
Поштована Душице, студирали сте филологију и последњих година освајате књижевни простор наше земље. Колико дуго пишете поезију и како је текао развој Вашег живота као песникиње?
Врло успешно сам студирала српску филологију, и још успешније нисам завршила студије, но, млади смо, ово је Србија, шта је имати тридесет година без дипломе, а каква ли је тек несрећа с њом? Волела бих да и сама могу да приметим да освајам књижевни простор, међутим, немам такав утисак, можда због тога што моја природа није освајачка већ бранилачка, па бих радије, ако дозволите, рекла да браним простор (првенствено свој) од бесмисла свакодневице.
Што се тиче мојих поетских почетака, још у основној школи сам приметила да умем да пишем, међутим, ништа по том питању нисам радила. У неким тинејџерским данима јесам писала и ту је све стало. Негде на другој години студија сам почела да преводим поезију са руског и тиме схватила да можда умем и да је пишем. Бацила сам све што сам до тада написала, потрудила сам се да пронађем и најзаборављенију белешку, да бих је уништила, и почела да пишем нешто ново.
Недуго затим, упознала сам Данила Јокановића, који ми је предложио да своје песме пошаљем на Фестивал поезије младих у Врбас и то је био мој први конкурс. Никада нећу заборавити тај април 2013. када су ме из Врбаса позвали да сам у избору 10 најбољих младих песника са простора бивше Југославије. То је за мене био велики корак, а након две године, Данило Јокановић ми нуди штампање прве књиге за коју је рецензију потписао Перо Зубац. Тако је некако текао „развој“ иако мислим да се он још увек дешава, штавише, ако сам стигла до пола од онога што желим, биће одлично.
Уредница сте портала Нигдине. Имате увид у многа дневна културна, уметничка и књижевна дешавања. Како изгледа Ваш уређивачки рад, можете ли нам открити неке занимљивости у вези са њим?
Свако ко има имало везе са културном сценом може да каже исто оно што бих сада хтела и ја, али, не желим да мрачим. Срећа је једина што култура зависи од појединца па тиме систем, колико год се трудио да уништи, заглупи, роботизује и укалупи индивидуу у колектив, не може сасвим да заустави један природан и жив процес, а то је стварање.
Из свог уредничког искуства, могу да кажем да сам изузетно задовољна и срећна што су Нигдине задобиле велику пажњу наших значајних књижевних имена, и то још на самом почетку. Увек откривамо и нове, младе ауторе, што је нарочита радост. Не сећам се ниједне занимљиве ситуације, о томе би можда више аутори могли да кажу.
Зашто „Нигдине“?
Ух…Нигдине…Планирам да напишем Манифест Нигдина само још увек не умем да вербализујем оно што ми је на уму. За реч нигдина сам први и једини пут чула од Светлане Велмар Јанковић, пре више од 10 година, и тако ми је некако остала у сећању, поставши ми драга и блиска. Када је дошло до оснивања портала за културу и уметност, неколико имена је било у оптицају, међутим, издвојиле су се једино Нигдине којих сам се сетила најкасније, друге потенцијалне називе више и не памтим.
Нигдине – због тога што је то неистражен предео, непознат, аналогно души и тајни живота, а одговара стварању ни из чега – Creatio ex nihilo илити привођењу из небића у биће, баш као и поезија, која из енергије или идеје прелази у материју или стих, а да се та првобитна енергија произвела ex nihilo тј. ни из чега. Стога, узимајући у обзир да је стварање у домену метафизике, идеја Нигдина тј. таквог назива се савршено уклопила у концепт.
И у Вашој поезији, кроз мисао рецензента Мирослава Алексића, „ово је књига о несавршеном свету“, као да очитујемо смисао нигдина. Зашто је свет несавршен и како га поима песникиња речима које пролазе кроз стиснуте зубе?
Свет је несавршен зато што припада материји, бар овај каквим га ми видимо и поимамо. Када кажете свет, прва асоцијација је опипљиво, чулно, материјално. Материја није и не може бити константна, она је трошна, променљива, самим тим и несавршена. Човек можда негде и тежи савршености, ако бисмо је умом могли схватити, међутим, наша је највећа срећа што је све(т) несавршен(о) пошто овакви какви смо, не би ваљало да смо вечни тј. савршени. Ни ми, ни оно што нас окружује, или што смо изградили. Зато није ништа ново рећи да је свет несавршен. У несавршености увек има простора за промену, надам се набоље.
У пролазности је сваки тренутак драгоценији, а сваки промашај допуштен, што не значи да је пожељан. С обзиром на то да смо свесни да смо саздани од материје, из нигдина црпимо снагу да се са том материјом носимо, па ко куд стигне. А речи…Искони бе слово! Речи кроз стиснуте зубе се некада много боље разумеју и бивају полезније од оних које гвоздена врата отварају.
Ноћ коју слутите у својим стиховима, која треба да причека, и дан којег се још нисте нагледали, у насловној песми књиге „Крај једног драмског чина“, ноћ је која представља за Вас?
Неизвесност од које често бежимо, најкраће речено. Жал за расутом енергијом, неискоришћеним потенцијалом… Сви они који су бар једном једва чекали да сване могу да наслуте шта би та ноћ представљала, у метафорчиком смислу, наравно.
Страх од неуспеха, константно преиспитивање, временско и просторно ограничавање, културолошко наслеђе, очекивања друштвене заједнице, очекивања која сам од себе имаш а условљена су низом фактора који те се суштински не тичу, нити су битни твојој бити, а ту поворку одлучно прате и трансгенерацијске трауме… То је ноћ која треба да причека, јер се дана, који би се односио на целосно сагледавање сопства и његово усаглашавање са рутином, још нисам нагледала.
Били сте организатор “Синаитског завештања“, прве уметничке колоније која је одржана од 1. до 4. октобра у манастиру Тумане. Како је протекла прва колонија и да ли је дан добио нове обрисе духовности након Вашег боравка у манастиру? Шта је заједничко поезији, уметности и религији?
Нисам била организатор колоније у целости, али, сам, на позив свештеника др Угрина Поповића, учествовала у организацији као неко ко је био задужен за поетски део колоније. Прва колонија је протекла успешно. Просто су прави људи били на правом месту, и ту нема места грешкама. Носите бремена једни другога – мислим да је овај библијски стих дефинитивно лебдео изнад сваког тренутка и сваке међусобне интеракције учесника колоније, иначе, изврсних али не истоврсних уметника.
Колонија је била осмишљена као поетско-сликарска, па су поред академских сликара и вајара, у поетском делу, осим мене учествовали и: Милица Миленковић (књижевница и књижевна критичарка), Јасна Миленовић (песникиња), Ненад Обрадовић (песник), као и Иван Новчић и Александар Марић, песници и уредници издавачке куће “Поетикум“.
Сваким квалитетно испуњеним даном и мој дан којег се нисам нагледала добија потврду која се императивно препречава ноћи.
Што се тиче заједничког у поезији, уметности и религији – ја та три појма не могу чак ни да раздвојим. Било да говоримо о поезији или уметности уопште, паралелно са религијом, оне почивају на истим темељима и носе исту поруку – у погледу славе животу, слободи, тежњи ка добру, и вечности.
Какви су Ваши планови за даље и да ли припремате нове књиге?
Антић је рекао Дивно је немати план и на тај стих се “вадим“, често да прикријем своју несигурност и лењост. Књиге ми обично други припремају а ја их накнадно кварим, и тако моја трећа књига касни чак три месеца, и ко зна кад ће да угледа светлост дана. Ноћ моје треће књиге баш предуго траје. Нисам продуктиван песник, не пишем много нити често, стога је процес организовања рукописа нарочито отежан јер се дешава да су песме изузетно различите, па увек чекам да породим неку нову која би могла да испрати концепт замишљене збирке. У сваком случају: биће књига, а биће и планова, само нас неће бити ако се изгубимо у трци за насловима.
Ако говоримо о плановима за Нигдине, у следећој години се надамо издавачкој делатности и сва наша усиља иду у том правцу.
