Sve književne priče imaju uvod. Životne i ne baš. Neki ljudi samo uđu u vaš život i otpočnu priču sa vama. Onu književnu, ljudsku i životnu. Tako je i on. Došao je, krenuo da priča sa mnom i ja sam krenula da pišem priču. Životnu, ljubavnu, prijateljsku, lažnu, istinitu, i na kraju književnu.
Videla sam ga kao pesmu, čije sam reči ja ispisala. Videla sam ga kao nebo. Tmurno, vedro, daleko, nedostižno. Videla sam ga kao pticu, koja me je pokakila i time donela sreću. Videla sam ga kao prijatelja i umetnički srodnu dušu, a bio mi je ljubav. Ona prva, iskrena, bolna, umetnička, gimnazijska.
Kažem, bio je, bolje za oboje što više nije. Zato je ostao lekcija da nekog koga mnogo voliš, možeš mnogo i da povrediš. Pokazao mi je kako se i koliko voli i do kojih granica mogu ići kajanje i gospođetina tuga. Učinio je da upoznam sive suze, koje peru grešnu, crnu dušu. Da upoznam svoje dubine i predvorje mračnih hodnika duše. Da odrastem. Lekcije sam skupo platila, ali hvala dugujem njemu.
Hvala mu što sam naučila kako više nikada neću da volim i šta više nikada neću da radim. Hvala mu što je otišao, jer me je time naučio da svako počinjeno delo ima svoju posledicu. Naučio me je da se lakše prebole partnerske ljubavi, a teže prijateljske. Nisam sigurna da li mi je u život zakoračio kao ljubav ili prijatelj, a nisam sigurna ni kako je iskoračio.
Znam samo da je mnogo bolelo kada je otišao. Stiskalo me je u grudima i zapinjalo u rečima. Mesecima sam žvakala svako slovo njegovog imena, a kada sam progutala, zaglavilo se negde u grlu. Prošlo je. Prošao me je. Odavno, nedavno, delimično, potpuno. Otišao je, pa se vratio. Vratio ga je život, znala sam da je bumerang.
Neću da ga uhvatim, ali hoću da ga prihvatim. Neka ga, nek leti. Nek ga uhvati srećna ruka, jer svako svoju sreću traži. Starim pričama mogu da dam novi početak, završenim ne. Doći će. Doći ću. Ispisaće se nova slova, ali ne i stranice. On i ja smo dobri, stari početak priče, koja zapravo, nema početak, ali ima neizbežan kraj.
Neki ljudi ispisuju krajeve, neki se pojavljuju na krajevima. A on? On je sedeo na sredini srca i potpisao se kao gimnazijska ljubav.
Sve(t) vidim očima pesnika i dušom umetnika.
