Роман „Киндерланд” Лилијане Коробке говори о животу деце без родитеља и проблему прераног одрастања и представља један од најдирљивијих романа који ћете прочитати ове године.
Лилиана Коробка је молдавска и румунска списатељица. Поред писања, бави се и истраживањем комунистичке цензуре у Румунији. Објавила је неколико награђиваних књига теорије и прозе. Живи и ради у Букурешту. „Киндерланд” је њен најпознатији роман, преведен на италијански, немачки, словеначки, а ове године издавачка кућа Арете је објавила српско издање овог романа.
Када родитељи оду из села, у потрази за новцем, дванаестогодишња Кристина остаје сама са својом млађом браћом и преузима улогу мајке. Од тог момента њен осећај одговорности надмашује њене године и заузима скоро читаво детињство. Кристина је и даље девојчица, али она дане не проводи безбрижно и не игра се са својим вршњацима. Свесна реалности у којој живи, она пожртвовано храни, облачи и брани своја два млађа брата и учи их правим вредностима. Осим тога, Кристина предано и успешно води домаћинство и стара се о домаћим животињама. У читавој овој збрци, она не стиже да се понаша и размишља као дете.
Кроз очи ове стармале девојчице откривамо слику савременог молдавског села у којем живе углавном деца и старци. Сви одрасли и радно способни напустили су село како би зарадили неопходан новац. У „Киндерланду” упознајемо живописне ликове попут насилног Аурела, Григораша који краде да би преживео, и другу децу која су препуштена сами себи. Неки од њих су комични, неки трагични ликови, али сваки од њих је заснован на дубоком познавању дечије психе и проблема сиромаштва.
Оно што ову књигу издваја је реалистична слика сиромашног села. Она је далеко од романтичне слике села на коју смо у књижевности навикли и управо та реалистичност је највећа вредност овог романа.
„Киндерланд” је књига о деци, али не припада дечијој књижевности. Деца о којој она говори нису само љупка и невина, већ често и сурова, баш као и свет који је дозволио да она пате. Она уче да преживе сама и успостављају сопствена правила док чекају да им се родитељи врате. Брину се о храни, крову над главом, уче да емотивно и физички поднесу недостатак родитеља док истовремено проживљавају прве заљубљености, сукобе са вршњацима и играју се разних дечијих игара.
Киндерланд, њихова омиљена игра, настала је из имитације стварности која их окружује. Игра се тако што деца глуме одрасле, своје професоре и одсутне родитеље, често наглашавајући њихове негативне особине.
У Киндерланду нема места за сузе и слабост. То је сурова игра коју најбоље играју они који су препуштени сами себи. Њен најтежи део је чекање.
Италија није толико далеко ако летиш авионом, али мисао није од челика, она пролази хиљаде других сличних мисли, јер сва деца сањају повратак мајки и моле их у мислима да се врате и тада се мисли помешају, маме се помешају и ко зна чија мама је позвана твојом мисли и које срећно дете се радује мајчином повратку. А мисао је превише слаба и суши се на путу, или стигне беживотна, мама плаче три минута за својим пилићима који су остали код куће, обрише сузе крајем рукава или папирном марамицом и наставља да ради међу странцима.
Топличанка је душа од жене.
