Roman „Kinderland” Lilijane Korobke govori o životu dece bez roditelja i problemu preranog odrastanja i predstavlja jedan od najdirljivijih romana koji ćete pročitati ove godine.
Liliana Korobka je moldavska i rumunska spisateljica. Pored pisanja, bavi se i istraživanjem komunističke cenzure u Rumuniji. Objavila je nekoliko nagrađivanih knjiga teorije i proze. Živi i radi u Bukureštu. „Kinderland” je njen najpoznatiji roman, preveden na italijanski, nemački, slovenački, a ove godine izdavačka kuća Arete je objavila srpsko izdanje ovog romana.
Kada roditelji odu iz sela, u potrazi za novcem, dvanaestogodišnja Kristina ostaje sama sa svojom mlađom braćom i preuzima ulogu majke. Od tog momenta njen osećaj odgovornosti nadmašuje njene godine i zauzima skoro čitavo detinjstvo. Kristina je i dalje devojčica, ali ona dane ne provodi bezbrižno i ne igra se sa svojim vršnjacima. Svesna realnosti u kojoj živi, ona požrtvovano hrani, oblači i brani svoja dva mlađa brata i uči ih pravim vrednostima. Osim toga, Kristina predano i uspešno vodi domaćinstvo i stara se o domaćim životinjama. U čitavoj ovoj zbrci, ona ne stiže da se ponaša i razmišlja kao dete.
Kroz oči ove starmale devojčice otkrivamo sliku savremenog moldavskog sela u kojem žive uglavnom deca i starci. Svi odrasli i radno sposobni napustili su selo kako bi zaradili neophodan novac. U „Kinderlandu” upoznajemo živopisne likove poput nasilnog Aurela, Grigoraša koji krade da bi preživeo, i drugu decu koja su prepuštena sami sebi. Neki od njih su komični, neki tragični likovi, ali svaki od njih je zasnovan na dubokom poznavanju dečije psihe i problema siromaštva.
Ono što ovu knjigu izdvaja je realistična slika siromašnog sela. Ona je daleko od romantične slike sela na koju smo u književnosti navikli i upravo ta realističnost je najveća vrednost ovog romana.
„Kinderland” je knjiga o deci, ali ne pripada dečijoj književnosti. Deca o kojoj ona govori nisu samo ljupka i nevina, već često i surova, baš kao i svet koji je dozvolio da ona pate. Ona uče da prežive sama i uspostavljaju sopstvena pravila dok čekaju da im se roditelji vrate. Brinu se o hrani, krovu nad glavom, uče da emotivno i fizički podnesu nedostatak roditelja dok istovremeno proživljavaju prve zaljubljenosti, sukobe sa vršnjacima i igraju se raznih dečijih igara.
Kinderland, njihova omiljena igra, nastala je iz imitacije stvarnosti koja ih okružuje. Igra se tako što deca glume odrasle, svoje profesore i odsutne roditelje, često naglašavajući njihove negativne osobine.
U Kinderlandu nema mesta za suze i slabost. To je surova igra koju najbolje igraju oni koji su prepušteni sami sebi. Njen najteži deo je čekanje.
Italija nije toliko daleko ako letiš avionom, ali misao nije od čelika, ona prolazi hiljade drugih sličnih misli, jer sva deca sanjaju povratak majki i mole ih u mislima da se vrate i tada se misli pomešaju, mame se pomešaju i ko zna čija mama je pozvana tvojom misli i koje srećno dete se raduje majčinom povratku. A misao je previše slaba i suši se na putu, ili stigne beživotna, mama plače tri minuta za svojim pilićima koji su ostali kod kuće, obriše suze krajem rukava ili papirnom maramicom i nastavlja da radi među strancima.
Topličanka je duša od žene.
