– Је л’ може загрљај? – прилази и пита ме. Не одговарам ништа и он ми грли тело. Ја му грлим: душу, срце и мане.
Тек када га загрлим, јако стегнем и останем који тренутак дуже у том загрљају, осетим колико му је душа натопљења болом, како срце куца, али прескаче одређене тактове и ноте. На леђима сам му напипала ране и са својих прстију сам скинула мелем и нанела га. Свим инфицираним деловима његовог бића ја сам послала љубав као лек.
Љубила сам му расуту, немирну, луду главу да се смири. И он ме пита: „Је л’ може загрљај?“ А кад није могао? Њему су биле дозвољене и веће ствари од „обожавам те“ до „не желим никога да видим данас“, од буке до тихог шапутања кроз сузе, од беса до мира. Ја сам за њега увек могла све, са њим ништа.
Он је са мном могао све. И да гази мрак и да лети облацима и да тоне и да плива. И сад, кад га боли изнад левог ребра и кад не зна где да иде, ја ширим руке за утеху и партију плача.
-Је л’ може…
-Дођи овамо!
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
