Сунчица Радуловић Торбица објавила је две збирке песама Николајевски ноктурно и Одбрана пролећа, а читаоце је обрадовала и тројезичном књигом Као љубав у Тоскани која је и повод овог нашег разговора. Како је дошло до сарадње са песникињама Алики Михалидис Телеску са Киправ и Лалком Павловом из Бугарске, како љубав повезује откуцаје срца и звук звона са цркве и зашто је Нови Сад град поезије, прочитајте у нашем разговору.
Поштована Сунчице, изненадили сте читаоце тројезичном збирком песама Као љубав у Тоскани, спајајући стиховима три балканске земље; Србију, Бугарску и Грчку. Како сте се одлучили за ту тромеђу љубави и како је настала ова књига?
Захваљујем се што скрећете пажњу на ову тројезичну збирку љубавне поезије, која је настала као заједнички пројекат са кипарском песникињом нашег порекла Алики Михалидис Телеску и бугарском песникињом Лалком Павловом. Резултат је песничке сарадње и пријатељства са овим песникињама које сам имала прилику да упознам на једном међународном фестивалу.
Идеја се родила након дуже пријатељске и песничке размене, услед које су се рађала нова надахнућа али и нека препознавања у тематско-мотивском, језичком, стилском и семантичком смислу. Било је инспиративно пратити лирске откуцаје и мелодију других нација. Био је то и велики изазов али и посао који је укључио више особа на превођењу и свему осталом неопходном да ову идеју реализујемо. За мене лично био је то и први изазов не само на задатку приређивања књиге, него и на захтевном послу праћења превода и препева, али сам у свему изузетно уживала.
Надам се да ће и читаоци уживати у стиховима у којима се преплићу певања и емоције три песникиње, три језика, три земље у судару култура словенске и хеленске традиције, како је то рекла кипарска књижевница Мона Савиду Теодулу, која у предговору књиге додаје још, да је то леп сусрет песничке речи. Морам да напоменем да је овај пројекат подржала и Градска управа за културу, која је и учествовала у реализацији пројекта. Књигу је објавила ИК Каирос.
Које су то додирне тачке у вашим стиховима? Како бисте описали поезију ваших колегиница Алики Телеску и Лалке Павлове?
Мислим да је одговор на ово питање најбоље дао наш познати песник Мирослав Цера Михајловић у рецензији књиге, у којој је рекао: “У истим корицама, чврсто устројена, тискају се три лирска круга, три емотивно набијена сензибилитета, трију националних култура, три језика и три писма.
Основна заједничка потка, такозвано женско писмо, и певање о исконској, вечној теми, без које је људски живот незамислив, није једина заједничка црта, како за тражење и налажење сличности у поетском доживљају лирског јунака ауторки које припадају различитим културама, тако и за учитавање њихових суптилних различитости.
Зато је ово више него лирска провокација која читаоца нагони да се упусти у изналажење оних нијанси, неизбежних у препознавању свих специфичности стваралачког сензибилитета.“
А препустимо читаоцима да створе сами неке дубље индивидуалне утиске.
Читајући Ваше љубавне песме из ове књиге чујемо откуцаје срца лирског субјекта помешане са звуцима звона са цркве. За Вас је љубав?
Мотиви у мојим песмама се свакако ослањају и на традицију, на сакрално али и на урбано, јер песник свакако тежи да пева и из личне перспективе али и из оних дубина колективне свести, па је стога много тога и архетипског. Мотиве који се налазе у песми, проналазим свуда око себе и понекад су они својеврсне химне малим стварима али и носе одређену симболику или указују на нешто суштинско, стога ни повезаност откуцаја срца и црквених звона није случајна.
Љубав је за мене свакако једно бесконачно врело и свети животни грал којим се напаја биће, било да је пружа или прима у свим облицима. Узвишена је и покреће најснажније управо због лепоте коју генеришу прожимања, па она представља и човекову суштину и жилу куцавицу.
Претходне Ваше књиге насловљене су Николајевски ноктурно и Одбрана пролећа. Од кога браните пролеће? И зашто?
Поетику неког песника формулише његов исказан однос према стварности али и однос према језику и стилу. У песмама и на спољашнем формалном, језичком и на унутрашњем, значењском плану дешава се тај пресудни песников дијалог са светом око себе, јер не ствара и пева ради себе, већ пушта да песма комуницира свим својим слојевима а оставља читаоцу и да је сам догради.
Пишући, песник трага за суштином и тежи да проникне у све тајне постојања и разоткрије оно необјашњиво и неизрециво али и да лирски посведочи о свом заумном доживљају света. У својим претходним збиркама настојала сам да својим доживљајем лирски преобликујем свет стварности, да пробудим у читаоцу и жељу за преображајем, за културолошким буђењем и песничком визијом понудим своју слику очовеченог света.
У складу са тим и одбрана пролећа, као побуна против свега оног што покушава да наруши све вредно и хуманистичко у човеку, здраву виталистичку снагу и лепоту његовог бића. Жеља да се не дозволи пробијање опне људскости и да се бескомпромисно успротиви свему што нарушава природни склад. Ту је и жеља да човек своју трошну телесност преобрази кроз веру у стремљење ка узвишеном.
Реч која се не опире више, да се послужимо Вашим стихом, у љубави је?
Реч је наравно, моћно средство магије језика. Делује својом семантиком али и свим скривеним значењима које поседује, одражава рефлексивну ширину, мисаону дубину. Делује чак и када изостане из пуног контекста коме припада. Али Реч може да буде и неспретна и збуњујућа, да збори и разори… Речи су очи наше душе. Песнику су Божанска пређа.
У случају овог стиха из песме „ Рука на кормилу“, реч која се не опире више, значи потпуну предају љубави. Означава Реч – кротку, путену, спремну да се утопи и утка у један душеплет.
Присетићемо се овде једне наше шетње кроз Нови Сад, која је у ствари била шетња кроз Ваш Николајевски ноктурно. Нови Сад је за Вас град поезије. И Ви га чините таквим. Да ли постоји нешто што бисте посебно истакли као део овог града а што је утицало на Ваше стваралаштво?
Радује ме ово подсећање на дивну шетњу кроз град и поезију, то је као и увек доказ колико и како поезија повезује људе и оставља посебне трагове.
Нови Сад поседује свакако неку посебну чаролију, не само због своје богате историје и велике културне ризнице, већ и због залога који су нам оставили великани овог града који су иначе и културни амбасадори целог национа. Њихов дух се снажно осети и присутан је.
Дивно сте га назвали градом поезије и књижевника уопште, јер он овај епитет несумњиво и заслужује, зато што су овим стазама корачали Змај Јова, Лаза Костић, Лукијан Мушицки, Алексије Везилић, Аница Савић Ребац, Ђура Јакшић, Ласло Гал, Јован Миленко Грчић, Данило Киш, Мика Антић… Подуг је списак знаменитих наших књижевника из прошлости а ову богату историју и традицију наставља плејада сјајних песника коју чине Ђорђо Сладоје, Иван Негришорац, Перо Зубац, Мирослав Алексић, Селимир Радуловић, Стеван Тонтић, Зоран Ђерић и други.
Сви они су великом разноврсношћу песничких праваца, језичко-поетички, различитом структуром стиха и песме, схватањем језика, уједно и сјајни узори и надахњују својом поезијом. И сам град и људи у њему су неисцрпна инспирација. Посебним односом и љубављу према књижевности овдашњи читаоци узвраћају и дарују, те је то један круг посебне енергије и лепоте, Дунавске дубине, ширине и снаге.
Да ли Вам јесењи дани доносе инспирацију за писање? Можемо ли већ наредне године да очекујемо нову књигу?
Јесен је чудесно годишње доба. Раскошно. Испуњава чула, душу, буди радост и свакако надахњује. Радим на рукопису нове збирке већ неко време. Настанак сваке песме доживљавам као празник, тако да је стварање нове књиге диван процес у коме уживам без журбе. Врло је реално да нова збирка буде до краја следеће године и радоваћу се да је са читаоцима поделим кад год да то буде.
