Sunčica Radulović Torbica objavila je dve zbirke pesama Nikolajevski nokturno i Odbrana proleća, a čitaoce je obradovala i trojezičnom knjigom Kao ljubav u Toskani koja je i povod ovog našeg razgovora. Kako je došlo do saradnje sa pesnikinjama Aliki Mihalidis Telesku sa Kiprav i Lalkom Pavlovom iz Bugarske, kako ljubav povezuje otkucaje srca i zvuk zvona sa crkve i zašto je Novi Sad grad poezije, pročitajte u našem razgovoru.
Poštovana Sunčice, iznenadili ste čitaoce trojezičnom zbirkom pesama Kao ljubav u Toskani, spajajući stihovima tri balkanske zemlje; Srbiju, Bugarsku i Grčku. Kako ste se odlučili za tu tromeđu ljubavi i kako je nastala ova knjiga?
Zahvaljujem se što skrećete pažnju na ovu trojezičnu zbirku ljubavne poezije, koja je nastala kao zajednički projekat sa kiparskom pesnikinjom našeg porekla Aliki Mihalidis Telesku i bugarskom pesnikinjom Lalkom Pavlovom. Rezultat je pesničke saradnje i prijateljstva sa ovim pesnikinjama koje sam imala priliku da upoznam na jednom međunarodnom festivalu.
Ideja se rodila nakon duže prijateljske i pesničke razmene, usled koje su se rađala nova nadahnuća ali i neka prepoznavanja u tematsko-motivskom, jezičkom, stilskom i semantičkom smislu. Bilo je inspirativno pratiti lirske otkucaje i melodiju drugih nacija. Bio je to i veliki izazov ali i posao koji je uključio više osoba na prevođenju i svemu ostalom neophodnom da ovu ideju realizujemo. Za mene lično bio je to i prvi izazov ne samo na zadatku priređivanja knjige, nego i na zahtevnom poslu praćenja prevoda i prepeva, ali sam u svemu izuzetno uživala.
Nadam se da će i čitaoci uživati u stihovima u kojima se prepliću pevanja i emocije tri pesnikinje, tri jezika, tri zemlje u sudaru kultura slovenske i helenske tradicije, kako je to rekla kiparska književnica Mona Savidu Teodulu, koja u predgovoru knjige dodaje još, da je to lep susret pesničke reči. Moram da napomenem da je ovaj projekat podržala i Gradska uprava za kulturu, koja je i učestvovala u realizaciji projekta. Knjigu je objavila IK Kairos.
Koje su to dodirne tačke u vašim stihovima? Kako biste opisali poeziju vaših koleginica Aliki Telesku i Lalke Pavlove?
Mislim da je odgovor na ovo pitanjenajbolje dao našpoznati pesnik Miroslav Cera Mihajlović u recenziji knjige, u kojoj je rekao: “U istim koricama, čvrsto ustrojena, tiskaju se tri lirska kruga, tri emotivno nabijena senzibiliteta, triju nacionalnih kultura, tri jezika i tri pisma.
Osnovna zajednička potka, takozvano žensko pismo, i pevanje o iskonskoj, večnoj temi, bez koje je ljudski život nezamisliv, nije jedina zajednička crta, kako za traženje i nalaženje sličnosti u poetskom doživljaju lirskog junaka autorki koje pripadaju različitim kulturama, tako i za učitavanje njihovih suptilnih različitosti.
Zato je ovo više nego lirska provokacija koja čitaoca nagoni da se upusti u iznalaženje onih nijansi, neizbežnih u prepoznavanju svih specifičnosti stvaralačkog senzibiliteta.“
A prepustimo čitaocima da stvore sami neke dublje individualne utiske.
Čitajući Vaše ljubavne pesme iz ove knjige čujemo otkucaje srca lirskog subjekta pomešane sa zvucima zvona sa crkve. Za Vas je ljubav?
Motivi u mojim pesmama se svakako oslanjaju i na tradiciju, na sakralno ali i na urbano, jer pesnik svakako teži da peva i iz lične perspektive ali i iz onih dubina kolektivne svesti, pa je stoga mnogo toga i arhetipskog. Motive koji se nalaze u pesmi, pronalazim svuda oko sebe i ponekad su oni svojevrsne himne malim stvarima ali i nose određenu simboliku ili ukazuju na nešto suštinsko, stoga ni povezanost otkucaja srca i crkvenih zvona nije slučajna.
Ljubav je za mene svakako jedno beskonačno vrelo i sveti životni gral kojim se napaja biće, bilo da je pruža ili prima u svim oblicima. Uzvišena je i pokreće najsnažnije upravo zbog lepote koju generišu prožimanja, pa ona predstavlja i čovekovu suštinu i žilu kucavicu.
Prethodne Vaše knjige naslovljene su Nikolajevski nokturno i Odbrana proleća. Od koga branite proleće? I zašto?
Poetiku nekog pesnika formuliše njegov iskazan odnos prema stvarnosti ali i odnos prema jeziku i stilu. U pesmama i na spoljašnem formalnom, jezičkom i na unutrašnjem, značenjskom planu dešava se taj presudni pesnikov dijalog sa svetom oko sebe, jer ne stvara i peva radi sebe, već pušta da pesma komunicira svim svojim slojevima a ostavlja čitaocu i da je sam dogradi.
Pišući, pesnik traga za suštinom i teži da pronikne u sve tajne postojanja i razotkrije ono neobjašnjivo i neizrecivo ali i da lirski posvedoči o svom zaumnom doživljaju sveta. U svojim prethodnim zbirkama nastojala sam da svojim doživljajem lirski preoblikujem svet stvarnosti, da probudim u čitaocu i želju za preobražajem, za kulturološkim buđenjem i pesničkom vizijom ponudim svoju sliku očovečenog sveta.
U skladu sa tim i odbrana proleća, kao pobuna protiv svega onog što pokušava da naruši sve vredno i humanističko u čoveku, zdravu vitalističku snagu i lepotu njegovog bića. Želja da se ne dozvoli probijanje opne ljudskosti i da se beskompromisno usprotivi svemu što narušava prirodni sklad. Tu je i želja da čovek svoju trošnu telesnost preobrazi kroz veru u stremljenje ka uzvišenom.
Reč koja se ne opire više, da se poslužimo Vašim stihom, u ljubavi je?
Reč je naravno, moćno sredstvo magije jezika. Deluje svojom semantikom ali i svim skrivenim značenjima koje poseduje, odražava refleksivnu širinu, misaonu dubinu. Deluje čak i kada izostane iz punog konteksta kome pripada. Ali Reč može da bude i nespretna i zbunjujuća, da zbori i razori… Reči su oči naše duše. Pesniku su Božanska pređa.
U slučaju ovog stiha iz pesme „ Ruka na kormilu“, reč koja se ne opire više, znači potpunu predaju ljubavi. Označava Reč – krotku, putenu, spremnu da se utopi i utka u jedan dušeplet.
Prisetićemo se ovde jedne naše šetnje kroz Novi Sad, koja je u stvari bila šetnja kroz Vaš Nikolajevski nokturno. Novi Sad je za Vas grad poezije. I Vi ga činite takvim. Da li postoji nešto što biste posebno istakli kao deo ovog grada a što je uticalo na Vaše stvaralaštvo?
Raduje me ovo podsećanje na divnu šetnju kroz grad i poeziju, to je kao i uvek dokaz koliko i kako poezija povezuje ljude i ostavlja posebne tragove.
Novi Sad poseduje svakako neku posebnu čaroliju, ne samo zbog svoje bogate istorije i velike kulturne riznice, već i zbog zaloga koji su nam ostavili velikani ovog grada koji su inače i kulturni ambasadori celog naciona. Njihov duh se snažno oseti i prisutan je.
Divno ste ga nazvali gradom poezije i književnika uopšte, jer on ovaj epitet nesumnjivo i zaslužuje, zato što su ovim stazama koračali Zmaj Jova, Laza Kostić, Lukijan Mušicki, Aleksije Vezilić, Anica Savić Rebac, Đura Jakšić, Laslo Gal, Jovan Milenko Grčić, Danilo Kiš, Mika Antić… Podug je spisak znamenitih naših književnika iz prošlosti a ovu bogatu istoriju i tradiciju nastavlja plejada sjajnih pesnika koju čine Đorđo Sladoje, Ivan Negrišorac, Pero Zubac, Miroslav Aleksić, Selimir Radulović, Stevan Tontić, Zoran Đerić i drugi.
Svi oni su velikom raznovrsnošću pesničkih pravaca, jezičko-poetički, različitom strukturom stiha i pesme, shvatanjem jezika, ujedno i sjajni uzori i nadahnjuju svojom poezijom. I sam grad i ljudi u njemu su neiscrpna inspiracija. Posebnim odnosom i ljubavlju prema književnosti ovdašnji čitaoci uzvraćaju i daruju, te je to jedan krug posebne energije i lepote, Dunavske dubine, širine i snage.
Da li Vam jesenji dani donose inspiraciju za pisanje? Možemo li već naredne godine da očekujemo novu knjigu?
Jesen je čudesno godišnje doba. Raskošno. Ispunjava čula, dušu, budi radost i svakako nadahnjuje. Radim na rukopisu nove zbirke već neko vreme. Nastanak svake pesme doživljavam kao praznik, tako da je stvaranje nove knjige divan proces u kome uživam bez žurbe. Vrlo je realno da nova zbirka bude do kraja sledeće godine i radovaću se da je sa čitaocima podelim kad god da to bude.
