Bežiš od vetra, kad vijuga oko tvoje kuće. Bežiš od mojih ruku, da te ne dotaknu. Bežiš gonjen sopstvenim mišlju, da neko trči za tobom i neće da stane. Svako, ko trči, jednom se umori i stane, a onda uvidiš, badava si bežao, trošio istrošena stopala, gazeći neravno tlo. Svakako, ono što ti je namenjeno, stići će te.
Grešimo brzo i trajno. Bežimo od svega, svakoga i svačega. Svako beži na svoj način, drugačije, nego drugi. Ti baš posebno bežiš. Ne mariš za tuđa srca. Pobegneš od svog tela, negde van, misliš, biće ti lakše, a sve je teže. Čovek ne može da se sakrije u mišju rupu. Za njega postoji posebna, malo veća… Sopstvena. Kad dođeš dotle, od sebe nemaš gde.
-A lepo sam ti govorila… Ne možeš da pobegneš. To je tako negde zapisano da se dogodi i gde ćeš… šta ćeš…
-Šta tebe briga gde ću i šta ću… To je moja stvar!
I tako… Čisto k’o suza, bežanje.
-Ko je od tebe bežao, ni pakao mu neće teško pasti.
-Nije tačno. Ja te pustim, ali sam se sapleteš. Ne shvataš… Ako bežiš, onda te stvarno jure. Ti malo zastani, pa vidi na čemu si.
Ja, kad bežim, meni se noge tresu. Ne osećam se lagodno, a ni hrabro. Mada retko bežim, sad sam počela da ličim na tebe, tako slabog.
-Kad hodaš, čini mi se, noge će da ti se polome.
-Kad trčiš, čini mi se, nikada ne možeš da pobegneš.
-Provociraš me sad !?
-Ne. Ja samo uviđam da misliš da sam slabija od tebe. Nema veze… Pa nije ovo nikakvo takmičenje. Ali ipak, ja sam pobedila sebe, jer idem, makar noge polomila. A ti… Ti nastavljaš da bežiš, misleći da te neko juri, zato što nisi siguran u sebe.
Ljudi beže, nesigurni u sebe.
-Kako si ti uporno stvorenje, ne verujem! Nemoj da manipulišeš!
-Kad neko ne zna od čega beži, njemu je kriv ceo svet.
-Ne. Ti si kriva!
Osuda je sopstveni bezizlaz. Opet bežanje, a kad nemaš gde, moraš u osude.
Uvek sam se bojala da će neko bežati. A mene je vazda, mrzelo da trčim, a nekad i da hodam. Ja sam više volela da te pojurim stihom, lepim rečima. Moj pogled na tvoje bežanje, bio je sasvim drugačiji, pa je i način na koji sam „jurila“ bio isto takav.
Kad si iskren – juriš.
Kad govoriš mirno – kupuješ.
Kad ti nije dan – tražiš pažnju.
Kad želiš da gradiš život sa nekim – stavljaš nekome odgovornost.
Kad hoćeš da pomogneš – manipulišeš.
Kad te nema – nema od čega da beži, a opet mu se ne živi.
-Pa dobro, bre, šta hoće čovek!?
-Hoće da neće… Da ne mora… Da ne ustaje… Da pobegne…
-Beži u prazno, ni u šta.
-Bojim se, kad shvati, već je otišao daleko u sebe, a ja moram da stanem, da ne umisli još više kako se za njim trči.
Oduvek nisam volela bežanje. Čak ni sa časova. Stigne te sve od čega bežiš. Čak i snovi, čak i žena, čak i greške, čak stigneš negde i samoga sebe. Tu se najviše saplićeš.
Piščeva misao treba da prodire u ljudske duše.
