Gledam oblake i divim se nebu. Okolina me proglašava ludom, jer: „Šta ona ima da gleda u nebo? “ Ljudi osuđuju ono što ne razumeju i to nije u redu, ali ja ljude ne mogu da promenim.
Tražim deo svog neba i ne obazirem se na grešne smrtnike. Moj deo neba je crn, pada kiša i ima puno gromova. Taj deo neba je najgori, ali je moj! I mi smo slični.
Ja sam najgora, crna iznutra, kiša mi lije iz srca, a grom mi prži ovo malo duše, slično nebu. Razlika: grom neba uništava druge stvari, moj grom uništava mene. Kažu, samo ja volim loše stvari. A ja se setim da loše stvari niko neće, te niko neće da mi ukrade deo neba.
Kažu, samo ja mogu da volim loše, a ja se smejem koliko nemaju pojma. Nije ovo bajka da dobro pobedi loše. Ovo je život – loše pobedi dobro. Upoznajte istinu, ma koliko vas bolela. Grom lošeg će slomiti sunčeve zrake dobrog.
Ne vredi što je Sunce dobro, grom je jači. Kad ovo budete shvatili biće vam teže, jer nije život uvek lep, često je grozan. Ali i kad pada kiša i kad munja zasvitka ispred vaših očiju , doći će Sunce. Treba mu vremena, snage, da zasija i otera protivnike. Ja biram da verujem u bajke, jer oduvek verujem u dobro, iako će me loše u crnu zemlju oterati.
Biram da budem Sunce, iako imam crn deo neba. Jer nebo je plavo, samo deo je crn. Idu sneg, grad, munje, gromovi, pa Sunce. I ide se srcem, a ne očima! Zar ne?
Sve(t) vidim očima pesnika i dušom umetnika.
