-Zašto ste izabrali baš ovu temu ?
-Smatram da je slika više od reči. Da je veće nešto, što prekrije crno vreme i crne ljude…
-Mislite li da neka vesela boja, može da prekrije to crno?
-Negde sam pročitala da se crno uvek nazire i da je to nemoguće, ali za mene je moguće sve na ovom svetu, jer ja sam jedino tako opstala. Kod mene je sve moguće.
Nisu mi se svidela površna pitanja. Bilo je to nekako plitko i neukusno. Kada bih ja postavljala pitanja, ja bih prvo pitala kakve su šanse da se naslika sreća po kojoj će da te pamte. Znam da odgovor ne bi bio tako lak, ali sve što je lepo, složeno je i treba mu dati više vremena.
Nije čovek mrtav samo kad umre, nego kad se u njemu ne roje boje kao pčele. Kad počneš da prepoznaješ samo jednu boju, druže, što bi rekli mladi, ti si ga ugasio. Dakle, čovek živi raznolik, a ne jednoličan. Takve moraju da budu i njegove slike – da nad slikom ne spava umrtvljenost. Neki slikari i mrtvu prirodu ožive. Ali za to, moraš biti mlad bar duhom i živ, dovoljno, da oživiš i druge.
U svetu umire sve, sem umetnosti.
-Imam jedan posao za tebe. Treba da napišeš nešto i otvoriš izložbu.
-Za mene, to nije posao. Bacam sliku u moje reči. Pretačem boje u stihove. Besplatno!
-Bravo, majstore!
Ljudi ne znaju da kod nas postoje majstori za sreću – slikar, glumac i pesnik.
Tako da ova priča ne može biti jednolična. Naša zanimanja ipak, mogu da se sastave u sliku sa mnogo boja. A to, što se ponekad nazire malo crnog ili belog na platnu, pa to i nisu boje. To su jedino boje, ako navijaš za Partizan. Tad mogu da zažmurim na jedno oko.
Inače, mi uglavnom, slikamo crvenom, plavom, žutom… Tako, kakav god da je dan, nama je lep.
-Vi umetnici, svi ste malo Š, L, B bez P !
-Da nije nas, svet bi nestao. Za svet ne bi bilo mesta ni u pesmama, ni na slikama, ni na pozorišnim daskama.
Njegova slika prikazala je različite čovekove borbe. A čovek, kad se bori, on je kao razjarena životinja.
-I on je uspeo da spoji vedrim bojama sve te borbe.
-Pa da. A ona gospođa, ona je spajalicama u ženskoj kosi pokazala da je ženska glava zaista važna. Tamo se spaja nespojivo.
-Kao tvoje srce, slika u rečima i obrnuto.
Sedimo tako i ćaskamo o slikama. Svako tu ima svoj pogled.
-Uh, kako je lep ovaj muškarac sa slike!
– Znaš, kad dođu ove žene i vide sliku, niko ne pita čija je slika, nego ko je taj muškarac.
Možete onda da zamislite koliko slika može da bude stvarna i kada na njoj nije stvarnost!
-Šta ako spadne ova haljina sa devojke!?
-Šta ako mi padnemo, pa iz nas više ne vapi ni slika, ni reč? Šta ćemo da radimo, ako se u nama ugasi vedrina i umetnički spokoj pred jednim delom?
-Tad nas neće ni biti.
-Nego, batali tu temu, što si stvarno izabrala baš nju.
-Da ne prestanu borbe, da ne prestanemo da podižemo čaše u zdravlje, da ne zaboravimo da odemo u planinu, da osetimo crveno nebo, Grčku, druge ljude i decu, da i dalje vidimo sjaj i ljubav u dečjim očima, da nastavimo, kad prespojimo u glavi i da i dalje verujemo u lepotu muškarca, a ne samo da ga kudimo… Da se sećamo kakva nam je slika bila juče, kad sutra zamahnemo četkicom.
Piščeva misao treba da prodire u ljudske duše.
