Покушавам да одем од себе, од тебе, од људи који у мени буде неку горчину. Најтеже је отићи, посебно, кад знаш да мораш и да је то једино што можеш за неког да учиниш. Пре свега, за себе.
Кажу да је најгоре кад од нечег одлазиш. Тамо, где си био, оставиш део срца, цело тело и душу, коју ће касније спајати у једну целину, неко други. Ни то неће бити лако. Навикнеш се на пса, па ти је тешко кад угине, побегне, оде. Одлазили су многи пре мене, пре тебе, пре свих нас… Важно је бити срећан, посебно у времену, које нас је емотивно осакатило и од нас направило робове који робијају због нечијих правила.
Једино се љубав не живи по правилима, запамти то ! И кад одеш, то не значи да си заборавио, да си од срца одвојио, да више није исто. Све је исто, само учиш да одеш, да кажеш „не“, да ништа није онако, како си замислио. Највише мрзим да одлазим. Онда прво морам мучки да одем од себе, да будем нека хладнија Ивана, да будем друга Ивана, а Ивана.
-Што ти толико тешко? Једноставно, заборави! Промени се! Не обраћај пажњу…
-Не мисли, не брини, немој тако, то треба овако, не шали се, не плачи, не дај се… Бла, бла…
-Баш си безобразна! Ми се сви трудимо да ти помогнемо, а теби је тешко да оставиш стару себе, негде тамо, иза… Ти си сада другачија. То мораш да прихватиш!
-Не морам ја ништа!
– Мораш да одеш одатле!
Ето, кажем, правила морају да се поштују. А ја нисам од таквих. Ја погазим свако, зато што сам само то ја и кад одлазим. Ја обично не знам где ћу, али се сељакам, јер сам тако срећна. Кад пронађем сунце у нечијим очима, мени је ту удобно и ја не желим да одем. Правила су за будале.
Кад желим да одем, ја одем у себе. Тамо ми је најлепше. Испричам се сама са собом и све тактике одлажења од других, испретумбам у глави. Ипак, ујутру ме пробуди који прескок, па ја тада знам, да ја тумбам на погрешном месту. Питам главу, кол’ко кошта моје срце. Не иде то тако. Ко је решио да оде, он само оде. Нема шта ту да преврћеш очима, речима, мислима, главом, само срце, пријатељи ! Мало хладније, мало стаменије, отпорније на туђе речи, произникле из злобе.
-Ти стварно желиш да одеш!?
-Ја не желим, али, ето, морам!
-Мислила сам да никада нећу да доживим да ти стварно од неког одеш.
-Ја кад одлазим, ја одлазим само привидно. Иначе ћу му бити ту. Кад заболи, кад затреба, кад могу…
-Ти не знаш да одеш, ево, мајке ми.
-Кажем ти… Само привидно.
Сви људи одлазе само привидно.
Ту сам, а нисам. Идем, а не идем. Одем, а не одем. Отићи негде далеко од себе, где те човек – играч, неће наћи, неће повредити, неће лажно загрлити, пољубити… Победити себе једнога дана, рецимо данас, ако не данас, онда већ сутра и испоштовати правила једног менталитета…
„Јер ја себи не смем то да дозволим.“
Отишао је.
Ја нисам.
Не умем ја да одем, тако, како други хоће.
Отићи је прејака реч.
„Уби ме прејака реч.“ ( Бранко Миљковић )
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
