Pokušavam da odem od sebe, od tebe, od ljudi koji u meni bude neku gorčinu. Najteže je otići, posebno, kad znaš da moraš i da je to jedino što možeš za nekog da učiniš. Pre svega, za sebe.
Kažu da je najgore kad od nečeg odlaziš. Tamo, gde si bio, ostaviš deo srca, celo telo i dušu, koju će kasnije spajati u jednu celinu, neko drugi. Ni to neće biti lako. Navikneš se na psa, pa ti je teško kad ugine, pobegne, ode. Odlazili su mnogi pre mene, pre tebe, pre svih nas… Važno je biti srećan, posebno u vremenu, koje nas je emotivno osakatilo i od nas napravilo robove koji robijaju zbog nečijih pravila.
Jedino se ljubav ne živi po pravilima, zapamti to ! I kad odeš, to ne znači da si zaboravio, da si od srca odvojio, da više nije isto. Sve je isto, samo učiš da odeš, da kažeš „ne“, da ništa nije onako, kako si zamislio. Najviše mrzim da odlazim. Onda prvo moram mučki da odem od sebe, da budem neka hladnija Ivana, da budem druga Ivana, a Ivana.
-Što ti toliko teško? Jednostavno, zaboravi! Promeni se! Ne obraćaj pažnju…
-Ne misli, ne brini, nemoj tako, to treba ovako, ne šali se, ne plači, ne daj se… Bla, bla…
-Baš si bezobrazna! Mi se svi trudimo da ti pomognemo, a tebi je teško da ostaviš staru sebe, negde tamo, iza… Ti si sada drugačija. To moraš da prihvatiš!
-Ne moram ja ništa!
– Moraš da odeš odatle!
Eto, kažem, pravila moraju da se poštuju. A ja nisam od takvih. Ja pogazim svako, zato što sam samo to ja i kad odlazim. Ja obično ne znam gde ću, ali se seljakam, jer sam tako srećna. Kad pronađem sunce u nečijim očima, meni je tu udobno i ja ne želim da odem. Pravila su za budale.
Kad želim da odem, ja odem u sebe. Tamo mi je najlepše. Ispričam se sama sa sobom i sve taktike odlaženja od drugih, ispretumbam u glavi. Ipak, ujutru me probudi koji preskok, pa ja tada znam, da ja tumbam na pogrešnom mestu. Pitam glavu, kol’ko košta moje srce. Ne ide to tako. Ko je rešio da ode, on samo ode. Nema šta tu da prevrćeš očima, rečima, mislima, glavom, samo srce, prijatelji ! Malo hladnije, malo stamenije, otpornije na tuđe reči, proiznikle iz zlobe.
-Ti stvarno želiš da odeš!?
-Ja ne želim, ali, eto, moram!
-Mislila sam da nikada neću da doživim da ti stvarno od nekog odeš.
-Ja kad odlazim, ja odlazim samo prividno. Inače ću mu biti tu. Kad zaboli, kad zatreba, kad mogu…
-Ti ne znaš da odeš, evo, majke mi.
-Kažem ti… Samo prividno.
Svi ljudi odlaze samo prividno.
Tu sam, a nisam. Idem, a ne idem. Odem, a ne odem. Otići negde daleko od sebe, gde te čovek – igrač, neće naći, neće povrediti, neće lažno zagrliti, poljubiti… Pobediti sebe jednoga dana, recimo danas, ako ne danas, onda već sutra i ispoštovati pravila jednog mentaliteta…
„Jer ja sebi ne smem to da dozvolim.“
Otišao je.
Ja nisam.
Ne umem ja da odem, tako, kako drugi hoće.
Otići je prejaka reč.
„Ubi me prejaka reč.“ ( Branko Miljković )
Piščeva misao treba da prodire u ljudske duše.
