Nisam ja život ovako zamišljala. A ni ljubav. Zapravo, ništa nisam ovako zamišljala. Ovoliko gužve, žurbe, pritiska, mržnje, zavisti, ljubomore, stresa, suza, a ponekad i mnogo buke ni oko čega.
Hoću predah! Da sve stane, da svi ućute, da čujem svoje disanje i da pustim svoju tišinu da vrišti. Nekad mi treba da ne radim ništa. Da zurim u beo zid. Da pijem belo vino i čitam poeziju. Ponekad želim da izađem na terasu, skuvam kafu i da gledam u daljinu. Isto tako hoću da slušam muziku, toliko glasno da mi otera sve misli.
Treba mi noćna vožnja sa njim. Treba mi on. Dovoljna su mi četiri zida, tišina i on sa mnom među njima. Hoću da pokažem ljudima pravu sebe. Da razrušim zid i da pustim tu uplašenu devojčicu da izjuri iz mene. Želim da budem „klasična žena“ i da plačem bez razloga. Da budem emotivna.
Da se smejem glasno na ulici, jer mi je nešto smešno. Jer su mi svi smešni. Jer sam samoj sebi smešna kolika sam uplašena, izgubljena i koliko dobro se krijem iza oklopa „čelične žene“. Hoću da pevam, da slavim život.
Da prođem ulicom i ne čujem kako se ko obukao, šta je ko radio, ko je sa kim spavao. Hoću da budem opuštena. Treba mi malo adrenalina da prozuji kroz telo, malo zaljubljenosti.
Treba mi sreća. Treba mi i hoću sve što se lako nalazi, a nigde ga nema. A kažu da malo za sreću treba, a mi nikad nismo srećni.
Sve(t) vidim očima pesnika i dušom umetnika.
