Љубав у јануару

Са кухињског прозора посматрам сиво, јануарско небо и снег како пада. Послала сам му поруку да би било прелепо да нам се судара тела и душе и ставила сам воду за чај на ужарену ринглу.

Чекала сам га. Пролазиле су секунде, минути, сати. Очекивала сам да ће се сваког тренутка појавити на вратима, носећи великог плишаног медведа, ког ми је обећао. Није се појавио. Чај нисам попила и он се охладио, као срце мог вољеног.

Снег је нападао, мрак се спуштао на град, а у камину је ватра лагано тињала. Ја сам се и даље наивно надала да ће доћи. Пришла сам вратима и отворила их. Оштар јануарски ваздух ме је ошамарио по лицу и неколико пахуља ми се умрслило у косу. Пустила сам мрак да уђе у кућу. Потонула сам у топлу и миришљаву купку, па у мекани кревет.

Соба је мирисала на снове, али нисам спавала. Причињавали су ми се кораци у ходнику, сенке на вратима и силуете које плешу поред кревета. Капљице зноја су клизиле низ чело, а тело ми је дрхтало.

Хтела сам да побегнем у свој свет, далеко од њега и љубави. Покушавала сам да склоним силуете и зауставим кораке, али нисам успела. Осећала сам се изнемогло и срце ми је убрзано куцало. Очи су се саме склопиле и утонула сам у леп и лак сан. Стварност је превише напорна и чудна.
…
Буди ме неопсива жеђ. Гледам на сат, већ је подне. Силазим низ степенице прилазим кухињи и на шанку налазим букет орхидеја са картицом. Извлачим је и почињем да читам:

„Вечерас настаће велики немири,
јер ће се сударити наши свемири“.

Сигурно све ово сањам.

Кристина Милошевић

Све(т) видим очима песника и душом уметника.