Хајде да живимо за тренутке и у њима. Хајде да квалитетно и забавно искористимо живот. Да лудујемо као да имамо пар година за нас. Да не будемо ти и ја, него да будемо ми.
Да се вечно волимо у свету који није вечан. Да се инспиришемо. Да ти будем муза. Да ме подстичеш да стварам, да се борим, радим и трудим. Да причамо о романима и њиховим ауторима. Да плачемо уз поезију. Да ми рецитујеш. Да разумемо наше светове и спајамо свемире који су у нама. Да мало причамо и све кажемо. Да пустимо речи, јер оне петљају и да читамо душе једно другом. Да се препустимо тишини и да је слушамо како виче.
Да будеш поред мене и да ме засмејаваш. Да се заљубиш у мене овакву каква јесам, у моју тршаву косу и подочњаке. Да ти будем лепа и кад себи нисам. Да волиш моје мане. Да ми размажеш кармин, а не маскару. Да ми ломиш кревет, а не срце. Да ми будеш пријатељ, да ти будем пријатељица. Да ми будеш господин да ти будем дама.
Да подивљам, а ти да ме кротиш.
Да те волим патетично, истински и јако, као што ја знам. Да се држимо за руке и газимо заједно проблеме, анксиозности и депресије. Да будемо јачи од свега, а толико слаби да не можемо да одолимо једно другом. Да створимо сопствени филм и будемо главни глумци у њему, да пишемо сценарио љубављу.
Да будемо оно што јесмо, какви јесмо, своји, никада туђи, опуштени, непосредни, насмејани, раздрагани, луцкасти, ментално зрели и душевно детињасти. Да испробамо све што смо одувек хтели, а нисмо учинили. Да се понашамо, као да имамо још само пар година за нас.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
