– Да ли ти мислиш, да ја мислим да то што смо мислили да је само то…
– Упетља се бадава у речи. Дрхти се од додира, а то што трепти, то је љубав.
И звезде трепте у песми. Тако и љубав, неописива речима, трепти, али ту, на земљи, приземна и стварна, велика као кућа на спратове.
-Кад ја одем, ти ћеш да ме заборавиш.
– Другачије миришу јутра, у којима просипаш мед на моје усне и говориш да ћеш да се вратиш. У ствари, ти никада ниси далеко. Лепиш ми се за душу.
Ја усадим љубав у кост, оголим, да се љубав боље види. Он је рекао да се не види, кад је права, па сам му је донела у песми. А песма је тако стварна, тако јака. Говори се да дотакне, да полети, у висине да се вине и до срца, до памети.
Кад се најмање надаш, ето звезде на вратима. Уместо слаткиша и Деда Мраза, неочекивани поклон затрепери у твом загрљају. И гле чуда, не избледи, ни кад оде.
Тамо негде, бију се нове битке. На утакмици и у срцу. Немамо времена да губимо, кад смо почели да побеђујемо.
-Ето како ти мислиш на мене! Ко зна ко ти пише о љубави и таквим стварима…
-Само ја пишем о љубави. Овој!
Колико пређених километара вреди љубав?
-Ти мислиш, то стварно !? Можда ти дођем убрзо.
-Дођеш ми много више него што мислиш.
-Него, је л’ знаш ти да ја никада нисам упознао такву жену?
-Какву?
-Увек се човек мора борити, посебно за жену, којој непрестано треба пажња и где не постоји празан ход.
Ето, трептимо!
На махове.
У неке неприличне страхове.
А кад се на мах, тако бориш за нечији дах,
устрептиш до неба, ако треба.
Памте се увек далеке љубави, предели и људи. Све оно, што је посебно, а стварно. Можда не можеш да видиш увек, али заувек осећаш, сваки покрет тела, кад изговориш нечије име.
– Када ћеш поново да ме дочекаш?
– Ја те већ чекам.
Нова година је за нове људе, снове од жеља, остварења до успомена, за трептаје од меда и ратлук од руже. Моје су речи сунце – жуте, запамти!
Љубав трепти и на даљину.
-Кажу да је досадно, како о теби протињем мисли тамо,
где не треба да их буде, како ми сијају очи и дивљина нека, протеже се далеко.
-Кажу, ко једном упозна песникињу, он је бесмртан.
-Ја да те учиним бесмртним, могу само да те волим. У песму ћеш сам да се уметнеш, само да ми дођеш.
Да могу да успавам време, и оно би било бесмртно. А тренутак је само један трептај, наговештај да ниси сам, ни кад губиш, ни кад добијаш.
Крадем један кадар од живота кад ме имаш, да га пишем по празним зидовима, да се нађе исписано, док не дођеш, док не окопни лед на врховима прстију, док све што трепти, не затрепти у висине.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
