Danilov „Ničiji pas“ – Saga o ljubavi, stradanju i žrtvi – ponovo je među nama

Ako nemate vremena, vi produžite.

Ako pak imate malo, nemojte ni tada čitati. Nije vredno, zaista.

Nisam sigurna da li se nakon 10 godina od svršetka Gimnazije brišu granice međ’ generacijama. Mi u našoj palanci volimo da se podelimo po godištu, pa i po sportskim klubovima za koje navijamo. Delimo se i po sokacima odakle smo, po sportovima koje treniramo, mestima na koja izlazimo, istrumentima koje sviramo pa i po smerovima i odeljenjima koje smo pohađali.

E svi mi tako podeljeni, sakupljeni, rasuti i prosejani bili smo osuđeni da delimo prostor.

Danas se sretnemo, nekima se obradujemo pa raširimo ruke, a nekima čekamo da vidimo leđa pa se zaradujemo. U svakom slučaju, volimo da se radujemo. Ponekad je potrebno dosta vode da protekne ispod Železničkog mosta dok nekog upoznamo, a nekada je vremena previše za ono malo čoveka koji sedi pred vama. Kako god bilo, mi se u palanci nekako upamtimo. Znamo se.

To je život, šta god ta reč podrazumevala i koliko god u ovom beznađu vredela. To je život, neko ga protraći, a neko kroz njega ide širom otvorenih ruku. Sve je stvar izbora, pa i ova priča, moj je izbor.

Svaka naredna rečenica je namerna ili slučajna, za mene je istinita i ne tako skupa. Dolazi iz velike melanholije, pomešanih osećanja i nepravde koja nam je uvek tako bliska. A svaka slučajnost sa stvarnim likovima je odmerena i promišljena.

…

Još iz svojih gimnazijskih dana sećam se jednog Milutina. Neozbiljno ozbiljan ili ozbiljno neozbiljan? – ne mogu sa sigurnošću da utvrdim red reči. Svakako, taj vam je bio zezator prve klase. Pravi pravcati. Nije on neki lik pored koga samo protutnjite, prođete i ne obratite pažnju. Ej, to vam je Milutin, on je uvek neku doskočicu potez’o k’o praćkom.

Sećam se obrva koje bi podigao visoko, a onda ih razvukao u sinusoidu. „Gde si crnogorka?“ – njemu je taj pozdrav bio simpatičan, a ja bih uvek odgovorila neku besmislicu za koju sam smatrala da bi sam Njegoš izgovorio. – A onda, naravno, smeh.

Osmeh mu ne mogu zaboraviti, to jedino čestito i pamtim, onaj dečački iz srca, grakne kao gavran, pa ne može da se zaustavi.

Taj Milutin, vraga mu njegovog, uvek se smejao i uvek tako glasno, da i kada vam nije do smeha vi biste se sa njim u kolo uhvatili. On je nekako znao da umesi kikot, da ga pokupi, a onda da ga rastrese i poda ostalima.

Takav je Milutin, otresito sarkastičan, čestito lud i ozbiljan samo kada muka natera. Model čoveka koji me veže za detinjstvo. Kada vas vole, „ovi moji“ teraju šegu, a kada vas baš vole, oni ne prestaju. Verujte, najgore bi bilo da vas ne primećuju. To znači da nikakvog materijala za obradu nemate, toliko niste inspirativni da ni šega ne može da se potera, a to nam je najmilije. Tek kasnije sam shvatila da ne razumeju svi taj „naš“ humor i pošalice. Nekima smo robusni, mnogima divlji, ali svakako prepoznati. A Milutin, taj vam je bio umetnik, pravi pravcati kad vam kažem!

Čovek od svoje kreativnosti ne može da pobegne. Ona se u nekom momentu uobliči, pa kao kakva vatrena igla napada i bode sa svih strana. Prokletstvo je to, tera na ludosti koje inače ne bi počinio. Tako je prošao i Milutin, bockan sa svih strana, koprcao se, vrdao ali nije znao uteći. Mada, kad bolje razmislim nije Milutin neko ko bi bežao, on je previše ponosan da svoje noge pomisli da sklupča u stanje „bega“.

Milutin je ratnik, umeo je taj da obuzda svaki trzaj svoje strasti, da je zaveže i utegne u rečenicu. Onu vojničku, razume se, jer ako nešto znamo da radimo u palanci, znamo da ratujemo, preživljavamo i volimo – to nas najmanje košta. Takva je valjda sudbina, a ne retko i poverujem u nju, jer drugo opravdanje nemam.

Razmišljala sam šta bih mu rekla, i šta bi on rekao da vidi ovo pisanije. Ne mogu biti sigurna, ali znam da mu sigurno nešto ne bi bilo pravo. Ne voli taj da se hvali i šepuri, niti da se međ’ masom kerebeči kako je glavni. To vam je Milutin kad vam kažem, on je takav, zaljubljen u čoveka kakav jeste, bez previše pompe i sa puno doziranog straha. Jer verujte i oni najhrabriji se uplaše kada vole. A Milutin, on je nadasve hrabar, on ne beži, a i ako je razmišljao da utekne, iz straha od pomisli – taj bi se suprotstavio.

To vam je Milutin, koga ja znam, koga vi znate.

„Ovo je knjiga koja ne mari za planine, reke, mora i doline. Ova knjiga je skroman pokušaj da zapamti čoveka, onog neobičnog u svojoj jednostavnosti. Ovo nije knjiga koja će dati odgovore na velika pitanja. Ovo je knjiga koja postavlja bar još jedno pitanje.

…

Pred vama je predgovor knjige Ničiji pas, našeg sugrađanina Danila Perišića koji je sada već davne 2017. godine objavio pomenuti roman. Dobila sam ga, koristeći dobru volju Tamara Perišić, koja je, pored svega, smogla snage da sa mnom, ovih stotinak stranica podeli. Ne znam kako, ali smatram da je na kraju, ova priča, našla mene, a ne ja nju, pa sam želela da istu dam vama.

Ovo nije roman koji veliča heroje, niti ih stvara. Ovo je priča o žrtvi onih za koje nismo sigurni da su postojali, ali duboko verujemo da jesu. Ovo je priča malog čoveka, usred Velikog rata, priča jednog Milutina, koji je poput onoga koga sam ja poznavala, koga ste vi poznavali.

Ovo je zapisana ispovest jedne ljubavi i slovo stradanja jednog naroda. Priča o čoveku koga smo ubili u sebi, momenta kada smo prestali da verujemo, a to je isti onaj čovek koji ka ljubavi nesvesno hrli i kada od nje beži. Ovo je priča koja prikazuje bezrezervnu ljubav, onu pravu, iskonsku, maštom obojenu istinu ratnika i nežnošću protkanu priču sina, oca i supruga.

To je jedina istina o Milutinu kakvog ga znamo ili nismo uspeli da ga spoznamo.

Jedna priča o Milutinu koji je uspeo da za ovo malo vremena među nama zabeleži svoje redove i da ih pritom podeli. Isto onako kako je delio i smeh, nesebično.

Ovo je priča koja ne zaslužuje da padne u zaborav.

Zato ukoliko niste završili sezonu darivanja, sada je pravo vreme da obradujete svoju dragu osobu. Ova knjiga jeste namenjena svima, ali nije za svakog, zato pažljivo! Bitno je da preostalih 50 primeraka stignu u ruke onih koji će znati da istu cene, da je spoznaju i dele.

Ova priča, idealna je da probudi u vama inspiraciju ukoliko je sklona da vam se otrgne, a na kraju, možda i nagna nekog novog dvadesetšestogodišnjaka da ispiše svoju istinu o tako velikim, a malim ljudima.

„Ovo je izgleda bilo jedino mesto na svetu koje sam mogao bar malo da primim kao svoje, jer jedino mesta koja čine dragi ljudi bivaju nazivana svojima…

Jer takav sam ja, da se sklanjam – ne mogu, da ćutim – ne mogu, a da volim, da se borim i verujem – to moram!„

– E baš takav nam je bio Milutin, onaj koga ja znam, koga vi znate.

Ukoliko postoji neko ko bi voleo da knjigu poruči, može to uraditi u inboksu (Milena Ivanović). Knjiga je dostupna po simboličnoj ceni od 1000 dinara, a sav prikupljen novac biće prosleđen porodici Danila Perišića.

Na kraju, želela bih da se zahvalim svima onima koji su akciju podržali, a pre svega Šubi i Jeleni koji su omogućili da se knjiga prodaje kod njih u lokalu. Ovo je bio najbrži dogovor u istoriji ugovaranja. Hvala na svemu što činite za naš Grad! „May the Force be with you“!

Veliko hvala i Dačinim drugarima, onim znanim i neznanim i svima onima koji će akciju tek podržati i onima koji su tu od samog starta. Snezana Macura BecaVuk SubotićTuba Gooding Jr.

Tamara, devojko, Sofijo, ženo, moj naklon i divljenje!

I Bregalnica bi tvoja,

Stvaraocu,

Milena Ivanović