Постоји једна тараба у нашем селу на којој пише „ГРАНИЦА“.
Штета што ми немамо бар тарабу, пошто немамо границу.
Знамо ли где је уопште граница!?
Неко је има на тараби, а неко на језику. Ови, што је имају на тараби, ретко умеју да изађу на крај са језиком. Ко је чува на језику, све му се позлатило, уме, срећан је човек. Одувек се знало да је ћутање вредност без профита, али са благостањем.
- Да ли за тебе постоји граница ? Дакле, не као реч, него као једна ограда, до које смеш…али даље нећеш моћи ?
- За мене постоји само једна граница да никада ничим не повредим људе. А то је у великој вези са речима, знаш… Најчешће, људи се повређују речима и то боли највише. Само постоје они, који то не схватају.
У животу бих волела да су само љубав и дечје игре без граница. Игре одраслих, ипак, морају имати границу. Пустити ум да сам ствара и израђа разна деструктивна чудовишта, то је разарање сопствене душе и после је џаба покушавати да себи поставите тачку до које смете да идете.
Испричаћу Вам једну причу о жени без границе. Тако ћу је и назвати, јер смисленији наслов за ту прилику, не бих могла да нађем.
Није бајка. Мада, све више ми се чини, прети да то постане. Немојте се бојати ! Бајка увек има кобан крај по лоше ликове, који нису на време препознали где је граница.
Црнокоса жена, исто такве душе, стално се бојала да је друштво неће прихватити. Веома се бојала одбачености, јер их је трпела у младости, на послу, међу људима. Док су се срећни људи осмехивали и волели, она је седела сама, смишљајући разне пакости. Једнога дана, више није имала са ким ни да разговара, па је пронашла Најнаивнијег да јој се придружи и помогне јој. Осмехивала му се често, док га је у себи називала будалом. Радост Најнаивнијег човека, била је немерљива.
Жена је постизала велике успехе, успевајући, чак, да понизи, омаловажи све добре и вредне људе. Пакости, завист и болови из младости, натерали су је да сруши породицу једног угледног супруга. Било је више таквих наиваца. На крају је сваки био остављен, а жена се правила да је срећна. Пазите! Правила се да је срећна. А то је нешто најгоре.
Знате шта је даље било?
Ни данас није спознала где је граница. А када се то догоди, сломи се тараба и људи газе у твој живот смелим корацима.
Зато, сви треба да се запитамо, колико наш ум, језик и наша реч може да оде далеко, преко границе разума.
Изгубили смо појам о времену, о љубави, а највише о граници. Усмерили смо пажњу на друге границе, мање важне. Себи постављамо тарабу са натписом, па је сами рушимо, не водећи рачуна о саосећању, којег је данас све мање, а са тенденцијом да потпуно нестане.
Једно питање, за дубоко размишљање – ЗНАШ ЛИ ТИ, ГДЕ ТИ ЈЕ ГРАНИЦА ?
Или што би неки рекли : „Пре пуштања језика у погон, укључити мозак!“
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
