Тамара: Добар дан, госпођице Марпл. Хвала Вам што сте пристали да разговарате са мном.
Госпођица Марпл: Хвала Вама на позиву. Лепо је кад те се људи сете после толико времена. Можете ме звати Џејн.
Тамара: Пре свега, желела бих да Вас питам како сте?
Џејн: Хвала на питању. Мучи ме колено, знате да имам тај проблем већ дуже време. Теже се крећем. А и не видим добро више. Не могу дуго ни да плетем. Стара сам већ. Али ме памет служи И даље, хвала Богу.
Тамара: Да ли Вам је било напорно да дођете?
Џејн: Нипошто. Повезао ме је Денис на свом мотору. Не знам како се та ствар зове, али има удобно седиште поред возача. Сећате се Дениса, братанца викара Клемента? Фин младић, али несрећно заљубљен у Летис Протеро. Каква штета. О, извините, увек одлутам од теме. Шта сте ме оно питали? Да, како сам дошла. Вожња је била удобна, али мало бучна.
Тамара: Наравно да се сећам Дениса, као и осталих. Када сте већ поменули, искористићу прилику да Вас питам нешто о том догађају. На основу чега сте посумњали да су Ен Протеро и Лоренс Рединг убили пуковника Протера?
Џејн: Испрва нисам сумњала у њих. Имала сам седам осумњичених, ако их могу тако назвати. Свако од њих је имао мотив. Знате да пуковник није био љубазна и омиљена особа. Убрзо након убиства сазнало се за везу Ен и младог Рединга. Обоје су признали убиство, како би заштитили оно друго. Мислили су да ће на тај начин скинути сумњу са обоје. Чак сам им и ја поверовала на кратко. Лоренс је одлучио да напусти Сент Мери Мид, како би зауставио гласине о њима. Али, након наводног растанка изашли су загрљени и насмејани из његовог атељеа. Нису знали да сам у том моменту посматра птице помоћу свог двогледа. Тако не изгледају заљубљени на растанку. Верујте ми. Знам како је опростити се од вољене особе заувек.
Тамара: Нисте се никада удали. Али по овоме што сте рекли, слутим да је постојала велика љубавна прича Вашег живота.
Џејн: Људи стварају мишљење на основу онога што виде. Како сам ја стара уседелица, лако је претпоставити да никад нисам волела. Али јесам. Била сам млада и до ушију заљубљена. Спремао се за рат. Испратила сам га на воз и заувек се опростила од њега. Надала сам се да ће се вратити, али сам знала да га не смем чекати. Исправно је било да се врати својој жени. На жалост, ни једна од нас две га није дочекала. Њој је после рата уручена медаља за храброст.
Тамара: Жао ми је што то чујем. Јесте ли због њега остали сами?
Џејн: Вероватно. Ја сам своју животну љубав имала. Можда он никад није био мој, али ја сам била и остала његова.
Тамара: Како су људи волели тада? Претпостављам да сте били затворенији и мање слободни него данас. Извине ако превисе задирем у Вашу интиму.
Џејн: О, драго моје дете. Не можете бити даље од истине. Волели смо и више и отвореније него што ваша генерација може да замисли. Провели смо младост у рату, али нам је фокус ипак био на љубави. И било је више секса, ако си на то мислила. Данас се чини да су људи заједно из користи, а да је секс некаква обавеза и да се као такав вешто избегава. Ви млади мислите да ми стари нисмо имали ваше године. Имали смо их и знали смо да их искористимо.
Тамара: Изгледа да имамо још много да учимо од вас.
Џејн: Не каже се узалуд: да су ми те године, а ова памет. Данас сви некуд журе. Сви су заузети, јуре рокове, раде прековремено. Не знају да застану, удахну дубоко и загрле вољено биће. Топлина, то је оно што данас недостаје.
Тамара: Да ли су људи пре били бољи?
Џејн: Не. Топлији да, можда и искренији. Али људи су увек људи. Сваки пут кад сам у људима видела оно најгоре, углавном се испоставило као тачно.
Тамара: Како тако добро процењујете људе?
Џејн: То је зато што сам јако стара. Године носе искуство. А ја волим да посматрам. Када гледате са стране, не укључујући се у причу, можете много да увидите. Људска природа тежи да се испољи и ма колико се људи трудили да прикрију неке своје особине, оне ће испливати на површину. Само су потребне праве околности. То можете видети на примеру Ен Протеро. Она је увек била способна за убиство, само јој је требао довољно добар разлог. А љубав из младости, човек за кога је мислила да је мртав, а који се појавио после толико година, је била довољан разлог. Када су околности то захтевале, њена способност да убије испливала је на површину.
Тамара: Како сте се осећали када сте открили починитеље тог убиства?
Џејн: Разочарано, морам признати. Сматрала сам Ен пријатељицом. И даље то осећам. Било је јако тешко знати да последњи пут разговарамо. Као што знате, у то време се у Краљевству за убиство изрицала смртна казна.
Тамара: Жао ми је што сте изгубили пријатељицу. Сер Хенри Клитеринг је једном приликом о Вама изјавио: “Најбољи детектив кога је Бог икада створио. Природни геније узгајан на погодном тлу.”. Како се осећате због тих речи.
Џејн: Захвална сам на томе што је рекао, али се не бих у потпуности сложила. Ја сам само обична старица која живи у селу и има много слободног времена. Знате да волим да се бавим баштованством и да посматрам птице. Имам фин мали двоглед. А кад гледате птице понекад видите и нешто друго. Људи се опусте кад мисле да нико не гледа. Али увек постоји нека радознала старица, наизглед умиљата и збуњена. Хи,хи,хи.
Тамара: Да ли су људи у Сент Мери Миду исти као у већим градовима?
Џејн: Наравно. Људи су свуда исти ако их добро посматраш. Људске особине су нам свима заједничке. Сви смо зависни и заједљиви. Само што неки то вештије крију.
Тамара: Шта мислите о модернизацији? Недавно се у вашој околини, на ободу Сент Мери Мида изградило ново, модерно насеље.
Џејн: Ух, то ме је баш мучило. Донело је много новог. Радње у којима сам волела да купујем, познавала месаре, пекаре, почеле су да замењују самопослуге, велике и безличне. Појавило се много нових лица у селу, обучених по последњој моди, који причају о мени непознатим стварима. Али, када сам једног дана отишла да истражим тај нови свет, схватила сам да се суштински ништа не мења. Младе мајке причају о пеленама и оједима, мушкарци журе на посао, а деца су несташна и радознала као и увек. Чак сам и пала на улици, а једна пуначка женица ми је прискочила у помоћ и љубазно ме позвала на чај. Људска природа се не мења. А што се тиче модернизације, чак сам је и ја прихватила. Прошле године на Карибима први пут сам носила старке. То су сад неке модерне патике. И да Вам кажем, јако су ми се допале. Знате, мој дивни нећак Рејмонд, познати писац ми је уплатио одмор на Карибима. Дивно је било. Али знате мене, где год да одем некога убију. Но, нисам дозволила да ми то поквари одмор.
Тамара: Ви сте заиста магнет за убиства. Неко би помислио да сте ви кривац.
Џејн: Никако. То се увек и свуда дешава. Само што кривци често прођу некажњено. Као што сам рекла, ја посматрам и када ми се неки део слагалице не уклапа, упорна сам да откријем где му је место. Можда зато имам толико успеха у разоткривању злочина. Доста људи офрље ради свој посао, а то је погрешно. Увек треба радити посвећено и све два пута проверити, без обзира на то да ли радите у месари, на рецепцији хотела или у суду. Исто важи за инспекторе. Ни један посао се не сме отаљавати, колико год да нам је досадан.
Тамара: Апсолутно се слажем са Вама. Поменули сте хотел. Следеће питање се само намеће. Шта се десило у хотелу Бертрам? Како је то утицало на Вас?
Џејн: Бертрам је једно дивно место. Стари хотел који није поклекао под утицајем модерног света. Задржали су стари стил и услугу у складу са тим. Када сам пре неколико година одсела тамо, осећала сам да се ништа није променило у односу на моје искуство из детињства. На рецепцији би Вас спремно дочекали и отпратили до собе. Могли сте да добијете прави енглески доручак у соби, јаја са сланином, домаћи путер и сок од поморанџе. Тачно у седамнаест часова служен је чај уз ужину. У холу постоје високе, удобне фотеље, као створене за старије даме. Знате, није баш пријатно да се копрцате у покушају да устанете са ниске столице. Можда смо старе, али не треба да будемо посрамљене због тога. Све је деловало савршено. Међутим, испоставило се да је то само маска. Нажалост хотел Бертрам је постао централно место криминалног ланца. Велика група која се бавила пљачкама, користила га је као уточиште. А наизглед старински хотел са добром репутацијом, био је одличан параван. Остала је нека празнина у мени због тога. Место које сам волела и за које везујем лепе успомене из детињства, неко је злоупотребио због новца. Све је постало подређено новцу и то је оно што чини овај свет лошијим местом. А новац не гарантује срећу.
Тамара: То би била лепа порука за крај. Да ли желите још нешто да поручите нашим читаоцима?
Џејн: Будите нежни према својим вољенима, проводите време са њима, јер не знамо колико још времена имамо. Играјте се са својом децом. Идите на излете, макар у оближњи парк. Упутите осмех и лепу реч незнанцу. Нађите нешто што вас усрећује и удубите се у то, без гледања на сат. Заиграјте се. Потражите дете које је некад живело у вама и разбудите га. Не можете да замислите шта све од њега можете да научите. Дечија радозналост покреће свет.
Тамара: Ово је нешто што би сви требало да почнемо да радимо већ данас. Хвала Вам на пријатном дружењу. Такође, пренесите моју захвалност Агати Кристи. Да није било ње, не бисмо имале прилику да данас разговарамо.
Џејн: Наравно. Дивна Агата, све јој дугујем.
Са госпођицом Џејн Марпл, у једном сну, разговарала Тамара Новаковић
Топличанка је душа од жене.
