Вечерас је тачно 2446. вече како сам неко од деце спремила за спавање.
Кад погледам уназад, са ових скоро па пуних 7 година праксе, човек би помислио да ми то иде лакше, да је права рутина и да нема ту неких непознаница и тешкоћа.
Ех, како је лако преварити се!
Скоро тих 7 година праксе овде не представља предност. Јер кад су деца и време за спавање у питању, сви смо ми помало Дру Баримор у “50 првих састанака”. Или да будем у току са временом, сви смо ми Дори.
Покушавам да изанализирам с времена на време шта је то где оманемо.
Свако вече започне исто.
“Време је за спавање. Идемо, спремање у пижаме.”
“А, не! Нећемо још!”
“Ајде, пола осам је. Нећете успети ујутру да устанете!”
“А , још је рано!”
“Није рано. И не могу да верујем да се о овоме расправљам. Пижаме!”
На ово негодујући веома јавно и гласно (“Ја сам сад љут и бићу љут.”) пузе и ваљају се по поду, док одлазе према собама.
Веома споро. Веома.
Тачно ме сврби језик да подвикнем још који пут. Ал’ за сада успевам да то прескочим.
Уопште не схватам како ови клинци не цене спавање. Мени неко да понуди само могућност спавања, па трчећи бих отишла. Ма брзином светлости.
“Иди, донеси бати пелену” – дајем инструкције млађој и раздрагано оде у собу по то.
“Ало, народе, пижаме!” – још једном подсећам оне глисте на поду шта треба да раде.
Мрзовољно устају и одлазе да се пресвуку.
Сем ове млађе која се шетка по дневној соби.
“Пелена. Отишла си по пелену.” – пажња им је нивоа златне рибице и тражи подсећање по стоти пут.
Оно двоје старијих гунђају и испод гласа ме оговарају. Нема везе, причаћу јавно једном какви су били кад су били мали и бламирати их, па ћу се реванширати.
“Анастасија! Пелена, Анастасија, пелена.”
“Не могу. Видиш? Не могу.” – њено објашњење зашто јој брат 15 минута гологуз изиграва потенцијалну експлозивну направу (чекајући да направи ексцес по сред тепиха).
“Добро, одох по пелену, а ти иди да пишкиш и да опереш зубе.”
“Не могу. Видиш? Не могу.” – шта друго да буде одговор но ово једног трогодишњака?
Облачим коначно овог најмлађег, смештам ону у купатило, а старија се враћа у дневну собу са вечитим питањем:
“А вечера?”
Требам ли рећи да је ово дете бик у хороскопу?
Ја бих их само проследила у кревет, ал’ муж ми болећљив и увек им да да вечерају.
Саботажа, кажем ја.
Нуди им избор за јело, ништа их не привлачи. Наравно. Ал’ вечеру морају да одрже.
Иако ће само помрљати по тањиру и рећи да су готови.
Док он послужује њима јело, ја (покушавам) да усресредим ово најмлађе на сисање. Мислим, изеш маму и сику кад оно троје нешто раде а он не учествује. Стога ће да прави акробације и да се пење и иде где стигне, само да је у току.
Стога ће бити депортован одмах у креветић.
Вечера завршена, још само купатило да одраде, па спавањац.
А, пардон, обећах читање књиге вечерас.
Дакле, прво прање зуба.
Пошто се претходно мало потуку, погурају, посвађају. Опет.
Да, тешко је пратити коме је кад ред.
Лично ме се то не тиче. Ако дођу разбијеног носа, причаћемо. До тада њихов проблем – њихово решење.
И опет једу ту проклету пасту за зубе. Не можеш је набавити колико је троше.
Па онда мало пијења воде и спремни су за даљу фазу.
А сад проблем – ко вечерас бира причу за читање. И још мало препирања и свађе и гурања.
Пресуђујем узевши било коју под руку и посађујем их да читамо.
То је некад сјајно. А некад не заклапају и личи на све осим на оне сцене из филмова кад деца срећна и задовољна седе, а родитељи им читају приче.
Као што рекох, филмови.
Заврши се и ово. И ето их одоше опет да сви пију воде.
Нисам некад сигурна јесам ли родила камиле ил’ децу.
Добро, свако у свом кревету.
“Нисам пољубила тату.”
“Нисам пољубила Лава.”
“Нисам љубила тебе.”
Па све то пута три.
Па све то још пута два.
“Нисам пила воде.” – па јел могуће више?!
“А опет да те љубим?”
“А шта ако ноћас будем жедан? А немам воду код кревета?”
“Благо њему! Он има воду, а ја немам.”
“А где је моја вода?”
И тако, ређају се питања. Док се оно мама-чудовиште сасвим не пробуди и не раздерем се ко Осми путник да је више доста.
“Остави широм врата.”
“Затвори врата.”
“Остави светло.”
“Врата. Отвори врата.”
Мама-чудовиште помаља све своје главе.
И коначно тишина. И оно бесно уздисање (“Мени се уопште не спава и мрзим да спавам.”), ал’ на то се не обазирем.
Пролазно време: осам и двадесет.
Седам у дневну собу и заклињем се да чим се дочепају тинејџерских година да ћу навијати сат и будити их намерно кад год ми се ћефне.
Хоћу, озбиљно.
Бар нешто да им вратим због свега овога.
П.С. Ево овог најмлађег већ будног. Плаче.
Ауторка: Мама из магареће клупе
Топличанка је душа од жене.
