ЉУБАВНА ПИСМА – НЕКАД И САД

0
Фото: Unsplash.com

Седим пре неки дан у једном кафићу, позва ме унук Данило, да ме нешто почасти о мојем трошку, унук средњошколац, сто ђавола зна, између осталог и да зајебава деду по Фејсу, ал му не замерам, моје унуче и који ћу му красни.

Седимо ми за столом, зубе не белимо, он у неки телефон новије генерације, формата А-4, а ја неку ситну “Нокиу” за коју ми он каже да вреди брат-брату двадесетак евра. Нема везе, мени ваља, а покушавају у завери са баком да ми утуре онај што нема типке, ал’ се ја не’ дам.

Видим нешто куцка и кесери се:

– Шта се жљебиш? – питам га ја.
– Љубавишем са девојком. – он онако мртав ладан.
– Како, бре, љубавишеш?
– Лепо, да је волим, а и она исто тако мени.
Љубав на модеран начин, фото: Звонко Прелић, приватна архива

Ја већ мало збуњен том врстом љубависања га питам:

– А одакле је, где је?
– Ено је онамо за оним столом! – рече Дача и показа ми једну лепојку девојчицу, која са својим друштвом седи два стола даље и церека се.

Е вала збуни ме унук дибидус.

Покушавам ја:

– Благо деди, а што не седнете заједно па да причате, па да је мало “глођеш” (тако ја зовем љубљење кад са унучићима разговарам), па помазиш, па штипнеш, па ово, па оно, и напослетку ОНО за шта је све ово увертира.
– Их, бре, деда, што си заостао, прави си диносаурус, одавно је то изашло из моде, то нико не ради.

Није баш да му верујем али могуће је, зашла техника међу децом, смео бих да се опкладим да 70 посто ученика осмогодишње школе не зна таблицу множења, а и шта ће им имају дигитроне, да га питаш колико је 8×7 или 9×6 гледао би у тебе као теле у шарена врата.

Позвах ону девојку – лепојку за наш сто па им лепо испричах како су се писала љубавна писма у моје време, а они утетребили погледе и не дишу, али не знам колико ми верују.

О овоме ћу у другом делу љубавних писама.

Аутор: Звонко Прелић