На сунцу се најбоље сагледају образи. Јер засија у тренутку њихова белина. Обично дечијим образима нико не може да одоли, а ако се деси да они опстану и кад деца одрасту, онда кроз живот, били они касније млади или стари, свачија рука посеже за њима. Да их штипне, помази или протрља. За срећу.
У животу човек са свима иде руку под руку. Само реткима се деси да иду са неким кроз живот образ уз образ. Често се преламају у нама чежње. Оне за које сматрамо да су део нас, временом и заборавимо. А оне које никако да нас сусретну губимо чим се додирнемо са сунцем. Ја сам своју чежњу нашла тик из сунца, јер нисам могла да га видим од белине његових образа. И тако док смо разгледали излог Луткарског позоришта, прислонио је свој образ уз мој. Пролазећи туда неки човек, задивљено је гледао у нас и понављао „Л’амоур“. Од силине његовог загрљаја умало да паднем. Образ ми је био црвен.
Л’амоур седи поред мене и мешкољи се у неудобном седишту. Расправља о неким животним питањима док гледа око себе. Ја га слушам, не прекидам и повремено штипам његове образе. У даљини мрак покрио куће. Изнад нас, светле велике печурке.
Сутра ћемо прошетати Кнез Михајловом и нећемо срести Милену Дравић. Беспрекоран Београд ове, па и сваке следеће године неће бити окићен како треба. Фалићему чар Нове године и онај шарм који смо виђали код ње. Сутра нам Београд неће бити ништа посебно. Неће изгледати онако очаравајуће и велико као када смо били мали. Желим да нам живот врати Нову годину онаква каква јесте.
Али то се неће десити. Наслањам образ на његово раме. Сутра ћу се пробудити у далеком граду, јако далеком од мог, са образом прилепљеним уз његов. Док се на аутопуту смењују возила маштам о снегу и пахуљама на платоу испред Храма Светог Саве. Да ће доћи, можда неки давно изгубљени улични свирачи, да нам пожеле срећан Божић.
До тада остаје ми да кроз живот вртим ову слику. И да кад кад до нашег одредишта протрљам те беличасте образе. За његову срећу.
Ауторка: Викторија Марковић
Топличанка је душа од жене.
