Пошто је присуствовао, за њега невиђеном дописивању свог унука Данила са девојком, а за данашње време нормалном, Звонко је позвао за свој сто обоје да им мало објасни како су се то некад писала љубавна писма.
Призвах ја унука Данила и девојчицу лепотицу, за мој сто да им кажем како су се писала писма у мојој младости, о чему они појма немају, и све се нешто погуркују и клибере слушајући ме.
Е па тада није било ових чуда технике, телефона је у градовима било, али џабе кад у селу није, па хтео – не хтео мораш писати. Јес да је онај ко је у понедељак из села отишао у град, нешто га не вуче да се у суботу врати. Јок!!! Боље му и лакше тамо, пре ће у граду на сув ‘леба него у селу на печење.
Тешко се наш човек пружа за мотику и оловку и то су одмах запазили учитељи у школи, што се оловке тиче, и били су их као волове у купусу, ваљда да им знање на тај начин убаце у мозак, што би ови садашњи рекли у процесор. Никад ми није јасно што су бивени ради незнања, јер ко је био ћузга, као ћузга је и из школе изашао и такав је до данашњих дана. По мојој оцени требали су да буду бивени због дисциплине, али таква су била правила а и наши родитељи су давали за право учитељима.
Елем, седе тај тазе Београђанин и почиње писмо. Ту ти је била нека универзална форма која је почињала:
– Драги моји, ево добих мало слободног времена да вам се јавим (одмах наглашава да му је посао тежак, а лаже) да сам здраво и добро, које и вама желим (добро здравље), ради се, тешко је (је л’ вам рекох!!!), а ради од 6 до 14 па лингара београдским улицама.
Даље запиткује за родбину осталу, за момке и девојке по селу, да ли се нека удала, неко оженио, како је стока, је ли се нека крава отелила, овца ојагњила, јесу ли поорали и посејали, зависи од сезоне и у писму наглашава – а лаже да му је баш много жао што не може да дође и помогне им.
Жали се на даљину, скупоћу, малу плату – ово за сваки случај да истакне како му небби тражили паре, што безобразни родитељи имају обичај да чине.
Видеће он, кад му испадне да дође, а обично му испадне у јулу или августу и по цео дан се брчка по Топлици јер нема неких великих послова тада, поготову у августу.
Е тако вам је то писмо а бивало је неких симпатија и писање писама или са другарима или другарицама са обавезним порукама, што се сматрало модерним и лепим, нпр.
кад видиш мачку, да се уз дрво пење, повуци је за реп, па се сети мене, или вита јела – зелен бор, чекам брзи одговор.
Па се то писмо упакује у неки плави коверат, нађен код дактилографкиње, и изазове страх код родитеља јер сељаку у плавој коверти ништа добро дошло није, само неко решење, казна или опомена.
Ето Данило и ти лепојко, то су писали а да су имали телефоне, те обавезе имали не би. Да знате то су домаћинска писма, а други пут ћемо онима што срце устрепта.
Аутор: Звонко Прелић
Топличанка је душа од жене.
