Фаза по фаза – маму чека „Лаза“

0
Фото: Lana writes

Дечје развојне фазе из угла једне обичне маме

Јутрос, неколико минута пре пола шест, једно малено, пуфнасто, нежно трогодишње стопало број 25, невероватном снагом ме је треснуло по глави.
“Зар је већ време за буђење?”, промрмљала сам више за себе, док је једна петогодишња рука снажно повлачила ролетну на горе.
Сунчеви зраци су се попут оштрих сечива зарили у моје уснуле очи. Једино ме је мајчинска љубав задржала да не почнем да вичем: “Упомоћ!”
Дакле, време је. Они су тако одлучили, према томе, тако ће и бити.

Не знам у ком се тренутку то заправо догодило. Та смена власти. Да ли је то било већ по рођењу нашег првенца, или нас је докусурило рођење наше неукротиве принцезе? И док размишљам о могућем одговору на то питање, безуспешно покушавам да прекинем свађу око тога ко ће први да пере зубиће. Иста слика свакога дана, наш непрекидни јутарњи деја ву ми се поново одвија пред очима.

Треба ми кафа, штета што је не пијем…

Како смо наивни били. Мислили смо да држимо све конце у рукама, док смо сатима разговарали о томе какви ћемо родитељи бити. Нисмо имали појма шта нас чека, док нас није стрефило. Све смо теме и могућности до танчина претресли, са висине гледајући на друге родитеље који су живели у реалности. А онда, по рођењу нашег првенца, иста та реалност је закуцала и на наша врата. И док смо се опасуљили, наш наследник је преузео улогу вође, и почео са увођењем свог режима и својих правила.

Родитељи сматрају да имају моћ над својом децом, а заправо је обрнуто.

Деца су овде у благој предности, иако тога обично нису ни свесна, нити им је предност битна.
Ми смо ту да им служимо, задовољимо њихове потребе, упознамо их са светом на који су дошли и његовим правилима.
А они нас уче безусловној љубави, нежности, срећи и исконским вредностима које се крију у свакодневним тренуцима блаженства.
И ко је моћнији?
Смемо ли да признамо? ?

Маме су те које су подложније променама коју уноси новорођенчад, будући да су оне, у односу на своје партнере, углавном на првој линији фронта.

Зато, драге маме, делим са вама своје искуство. У нади да нисам једина, да имам неког ратног друга међу вама.

Потпуно лаички ћу набројати и описати мени “омиљене” развојне фазе. Неке сам поделила на више сегмената, јер су превише слојевите, да не кажем компликоване.

Оно што је добро, је што готово сваки пут када помислим да је то то, и да нећу моћи више да се носим са њима, оне одједном престану. Али, наравно да постоји нека цака. Завршену фазу, увек прати почетак неке нове, углавном још забавније.

Права уживанција, сложићете се.

1. Самосталност

Фаза самосталности и омиљене ми реченице: “Хоћу сам(а)!”, највише ми је подизала косу на глави, када би моји тада двоипогодишњаци инсистирали да самостално једу супу. Ем је вруће, ем је течно, ем су скроз мокри, ем је зима, ем им све исцури из кашике пре него што дође до уста, ем не поједу ни “С” од супе, а њени остаци су свуда по њима и око њих. Хиљаду “Ем” и једно велико “Јаој”.

Ту је и самосталност приликом облачења, што иначе није проблем, осим када смо у журби, а обично, јесмо. Десило се више пута, да моја принцеза инсистира да се обуче сама, а да то траје читаву вечност. И онда када најзад преузмем ствар у своје руке, јер је већ последњи тренутак за покрет, она демонстративно свуче све што сам јој са муком обукла, јер ето, хоће сама испочетка.

Али опет, да их нисам пустила да покушају, не би ни научили. Требало је много живаца, неколико прекорних погледа због кашњења и пуно папирних убруса, али је на крају вредело.

2. Негација

Негација је заправо почетак претходно споменуте фазе самосталности. Деца прво науче да кажу “Не“, као реч којом покушавају да наметну своју вољу. На тај начин изражавају управо своју жељу да буту самостални, често без неке преке потребе, нити смисла. Њихово “Не” је, заправо, вежбање самосталности.

Забава почиње кад неће да једе, неће да се обуче, неће напоље, неће кући, неће да спава, а не види на очи, неће тамо, ни овамо, а највише неће, тј. најмање хоће оно што је обавезно, оно што се мора. Као на пример држање за руку приликом преласка улице или силаска низ веома стрме степенице, везивање сигурносног појаса у ауту, испирање носа и узимање лекова приликом прехладе, инхалација ни под разно, а купање и прање косе никако не долази у обзир, то је забрањена зона. Ух!

Фото: Lana writes

3. Страх

Можда нама понекад делују преувеличано, али деци су њихови страхови итекако стварни и страшни. Један од највећих са којима сам се сусрела је страх од мало пре споменутог прања косе. Мислила сам да моја деца никада то неће превазићи. Њихово запомагање приликом прања косе је заиста било језиво слушати. Верујем да су наше комшије одлично упознате са овом проблематиком.

И онда ме је, одједном, као гром из ведра неба изненадило питање: “А када ћемо да перемо косу?”. Прво сам мислила да је то трик питање, у смислу провере да ли је прање косе планирано за тај одређени дан. Моје запрепашћење када сам чула да дете уствари има жељу да пере косу и да прави фризуре од сапунице “као у цртаћу”, било је невиђених размера. Мислила сам да то никада нећу доживети. Хвала цртаћима!

Било је страхова који су знали и нас да уплаше. Као што је крик у сред ноћи, или током послеподневне дремке. У тим случајевима нисмо знали за себе. Дешавало би се да нам се дете извришти, потом се разбуди, и онда се ни не сећа тога. Ми онако престрављени, а дете нас гледа отприлике: “Шта је овима, шта су се препали?”, као да ништа није било. Да ли су то били ружни снови, страхови, дечија машта, нешто четврто, или по мало од свега тога, могу вам само рећи да није било ни мало забавно. Али је и то прошло. Хвала небесима!

Ту је и страх од одвајања. Оно када дете изгуби маму или тату из свог видокруга, и онда настане хаос. Дете тада нема представу о томе да ћете се ви вратити, да у ствари нисте ни одлазили, већ сте му иза леђа или у другој просторији. Њему то изгледа као смак света. То треба разумети, али и преживети. Није лако, ако нисте срца каменога.

4. Испитивање граница

Испитивање граница је повезано са фазом негације. Дете испитује границу, и покушава да је пољуља или ојача. Уколико родитељ није упоран и доследан, граница ће бити померена, а у неким случајевима, не би смела да буде. Десило се и вама, сигурно, да небројено пута кажете свом детету да нешто не сме или не може, а оно упорно покушава да истера своје.

Не знам шта је то између деце и утичница, али има ту нека тајна веза, сигурна сам. Не знам колико сам пута рекла да то не сме да се дира, са све објашњењем и разјашњењем, али не. Крајичком ока бих ухватила забрањено кретање управо ка утичници.

И не само то, дете би ме гледало у очи, са благим смешком на уснама, и даље приближавајући своју ручицу ка извору струје. У овом конкретном случају, као и у многим другим, испитивање граница код мене ју је само оснажило.

Али било је и оних тврђава које су успешно освојене. Као што је усељење у мој кревет, и још пар “ситница”. Али, нећемо сад о томе, такве “слабости” ми руше кредибилитет међу другим мамама које ово читају. ?

5. Драма, напад беса или популарно-тантруми

И даље ми није сасвим јасна ова дечија потреба, односно фаза. Имам утисак да се у њој преплиће више разлличитих фактора, као што је потреба за пажњом, страх, туга, бес, љутња, неразумевање тренутне ситуације, неразумевање сопствених осећања и немогућност дефинисања правих извора тренутне нелагодности.

Лично мислим да је ово последње пресудно. Када дете не може да дефинише прави извор своје “негативне” емоције, долази до границе пуцања, и настаје драма због неке потпуно неповезане и небитне ствари. Ако грешим, исправите ме, нећу вам замерити.

Дешавало се да настане драма због тога што сам им обукла “погрешну” мајицу, што се истопио сладолед, што се завршио цртаћ, што се у цртаћу није догодило оно што су очекивали или желели да виде, што је време за спавање, што се иде или не иде напоље, што пада или не пада киша, што је понедељак а не уторак, и слично.

Углавном сам успевала да дођем до стварног разлога и окидача за нерасположење резултирано драмом над драмама. И то су обично били умор, глад, страх од непознатог, нереална очекивања, туга или љутња због нечег десетог, као што је заказани одлазак код доктора, ручак који није на листи најомиљенијих, или полазак у вртић.

Ко преживи-причаће.

6. Плач

Ова фаза је мање бурна од претходне, али је подједнако оптерећујућа за родитеље.

Плач због свега и свачега, и кад треба, а поготово ничим изазван. Јавља се у свако доба дана и у свакој могућој ситуацији. Да ли је то јер је млеко вруће или хладно, јер је мама детету дала “погрешну” кашику, јер није било голубова за којима би јурили у парку, или због тога што нисмо успели да ухватимо лептира.

Који год разлог био у питању, сигурно је само то да се ради “о питању живота и смрти“.

Плач је обично толико тужан и исцрпљујући, да се претвара у танушни јецај са уздасима од којих вас душа заболи. Кажу ми: “Игнориши, то је само фаза.” Али не знам колико ће тих фаза мамино срце моћи да издржи, а да притом не заврши на посматрању.

Питам се, питам…

7. Љубомора или ривалитет

Дечија љубомора и ривалитет међу батама и секама је незаобилазна тема, и враћа нас на почетак овог текста. Не знам зашто је важно ко ће први опрати зубиће, ко ће се први обући, ко ће први отворити врата, или добити слаткиш после ручка.

Можда ја не знам, али они знају, јер се такмиче и пореде у свему. Чак и у оним стварима у којима поређење није могуће, будући да нису истог узраста, па је предност, самим тим, резервисана за старијег.

Да не спомињем реакције када се мама мало опусти па, “превише” похвали једно дете, заборављајући на осећања другог. Једно време нисам уопште смела да похвалим једно без правдања оном другом, искрено се трудећи да објасним њиховим главицама зашто некога хвалим, а оног другог не. Да то нема везе са љубављу, већ са заслугом.

Углавном су ме само бело гледали.

Закључак

Некада се и ми родитељи превише трудимо, захтевамо, нервирамо и очекујемо, заборављајући да су они ипак само деца.

Да смо и ми били деца.

Да је све то део одрастања, и да смо сви то прошли. Неко на овај, неко на онај начин.
Заборавимо да они многе ствари не разумеју. Заборавимо да ни ми нисмо разумели када смо били њиховог узраста.

Мислимо да нам нешто раде намерно, али то раде само зато што су деца, и не знају другачије.

Ми смо ту да им помогнемо, да их научимо и усмеримо.

А када мислимо да смо изманипулисани, вероватно и јесмо, јер они и поред тога што су деца, већ од првог дана врло добро знају како да нас врте око малог прста. И нека нас врте, кад су наши. Без њих живот више не би имао смисла. Срећни су они који имају своје малене диригенте.

Живи нам, и здрави били, сви до једног!

А ви маме, држите се, све ће то једног дана проћи,
па ће нам онда недостајати,
у то сам сигурна… ?

Ауторка: Лана Крапеж

Допао вам се блог? Упознајте Лану мало боље!