Волим да ме мало забораве. Пустим да се измигољим вођена неким другим путевима. Замерају ми што нисам никакав стереотип. Увек се прекинем на пола, па се састављам у цело, тамо, где ме заборављају.
-Колико је тешко да те забораве – пита ме из прикрајка.
-Много је лако. Ја се сама заборавим, само треба да хоћу!
Нико не може да те заборави, ако нећеш.
Човек се сам ограничава. Што сам склепа од свог живота, други људи неће ни поправити, ни покварити. То је исто као кад растеш… схваташ – заборав је ствар личне одлуке. Ја стежем руку, кад је други пусте, јер сама научила – Онда, кад заборавиш да постојим, ја ћу ти се појавити макар у сну. А то је најтеже. Неопипљива сам, кад пожеле, мој је додир скупа стварност.
Нисам убеђена да трају и постоје две исте личности у универзуму. Нећеш ме наћи, тамо, где ме тражиш и нећу те тражити, тамо, где ме оставиш. Страшно је живети, кад не заборавиш, још страшније ићи истим путем. Зато мењам путеве, где налазим себе, нову, непобедиву. Треба далеко заћи међу невидљиве пределе и људе, учити стално и изнова нове кораке, као кад проходаваш поново, као да имаш девет живота.
-Како се увек дочекаш на ногама, поново, поново… Како можеш!?
-Мени су се заборави урезали свуда, ја тако живим. Мораш да научиш!
Нико није као ти. Ти си хиљаду пута размотавано клупко у туђим можданим вијугама, по туђим крвним судовима, правила угрушке. Скупила си се као амајлија за срећу, као ваздух, ватра, земља, бол. Само вода ниси била. Она вазда отиче.
Праволинијски, многи су изгубили главу, кривећи је у десно, кад год се призор који виде, не допадне. А ја сам ти одувек била она што се буса, кад пробају да је згазе. И покушавали су, али слабо им је ишао заборав. Могу да прођу године, па да ти се укажем као нож и трн, на местима на којима ме не очекујеш. И да километрима далеко изградиш брану за одбрану, неће стати време, нити бреме. На раменима ћеш понети пехаре преживљеног, па ћеш се чудити као ја то могу изнова, а ти не можеш. Јер ја сам гајена ван стандардних саксија за цвеће, ницала из бетона кад год ме суву не залију да порастем. Нисам се отимала, кад ме чупају, нисам престајала да цветам, ни кад сам опадала као лепота, као целина. Можда, кад растеш у саксији, не умеш да се поткрадеш људима, да те не забораве. Лакше је слободи, она лебди, тамо где други могу само да сањају.
-Пааа, Бога ми, завидим ти!
-Немој никада да ми завидиш! Јер, онда, кад заборавиш да постојим, ухвати се за очи, ако не лажеш!
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
