Дани радија и црно-белих телевизора је Фејсбук страница коју су покренули један Павле и једна Јована. У свакодневној „потрази за изгубљеним временом”, они чувају лепоту од заборава. Себе сматрају истраживачима и играчима „једне пријатне игре”. Осим занимљивог садржаја на страници, емитују и радио-емисије „Мансарда” и „Времетон” у којима оживљавају поп-културу из 50-их, 60-их, 70-их година двадесетог века.
Њихове крилатице су: „Филозофија, то је спас душе и тила, спас цилега ћовечанства“ и „Живот је братац Сачулатац“.
Како сте дошли до идеје да покренете страницу и радио?
Јована: Почело је више као шала о томе како би изгледало када бисмо сакупљали ствари из времена у ком „живимо“. Те вечери је било много идеја шта би се ту све могло наћи и ко од нас шта воли. У једном тренутку смо помислили зашто не бисмо стварно то и урадили. На почетку смо и помало себично желели да ми уживамо у томе и нисмо много мислили о публици. Када је фб страница већ започела свој живот и добила добре реакције, почели смо да планирамо и радио емисије, јер и јесмо Дани радија.
Павле: Кренули смо што бисмо рекли – изнебуха. Обоје волимо музику и поп културу из истог временског периода, може се рећи да смо сами одабрали период у коме ћемо живети. А хтели смо да ствари које волимо прилагодимо новим начинима комуникације и пласирамо људима са сличним интересовањима. Све је ово почело из једног лепог хобија и љубави, тако ће се и наставити. А први део нашег наслова – „Дани радија“ инспирисан је истоименим филмом Вудија Алена у којем се наратор присећа радијских звезда из међуратне Америке. Иако се бави тим „златним добом радија“, ми смо мало то померили на педесете и шездесете године. Мада, трудимо се да се не ограничавамо превише, јер напослетку, све је ово једна пријатна игра.
Јесте ли изненађени бројем оних који вас прате?
Јована: Међу људима који нас прате има доста људи средњих година и старијих који су у том времену заиста живели. Занимљиво је то што их ми као припадници млађе генерације подсећамо на ствари које су некада за њих биле нове и у којима и данас уживају. Увек нам буде симпатично када неко напише да се сећа када су се први пут давали филмови са Џејмсом Дином, или неког југословенског музичког фестивала, па чак зашто је за њих лично одређена година била важна…
Павле: …и поред тога не јуримо само „туђа сећања”. Примећујемо И да велики број људи млађе генерације такође интересује овај период. Неки се такође на креативан начин баве овим временом, тако да се не осећамо усамљено у овом „игрању”.
Је ли то носталгија за давним временима или квалитетом?
Јована: Постоји тај израз анемоиа који означава добро познат феномен носталгије за временом у ком нисмо живели. Неки психолози тврде да је то ипак носталгија за својим детињством јер су ствари које су чланови породице раније волели биле присутне у нашој кући. Заиста, увек су ту били на пример Слово на слово, песме Кемала Монтена и приче родитеља о њиховом детињству, првим телевизорима у комшилуку, али неке ствари (пре свега амерички рокенрол) сам откривала сама и уживала у томе. Павле и ја често кажемо да живимо у истом времену, а то је ово у које вас води оно што радимо. Што се квалитета тиче, њега има у одређеној мери у сваком времену, али нам је некако лакше да га уочимо у педесетим, шездесетим и седамдесетим зато што знамо на пример више песама из тог времена него оних које су објављене у последњих десет година. Али, није квалитет чак ни пресудан колико емоције које тај период буди и ентузијазам људи који су стварали поп културу. Мислим да је појава телевизије и забавне музике начинила велики преокрет стварајући тај појам поп културе која много више утиче на живот свих нас од дела такозване „високе културе“ јер је доступнија, разумљивија, чини наше слободно време, али никако није мање вредна.
Павле: Носталгија је реч која је настала од речи „нос” и „талог”, тако да ми се не бавимо забијањем носа у талог неке прошлости! Шалим се, све је ово један дигитални времеплов, реч носталгија ми има некако тужан призвук. А ми се трудимо да не будемо ни тужни ни патетични, напротив. Истражујемо, наилазимо и на занимљиве ствари, а већина тих ствари које су оставиле неки траг из тог времена је квалитетно. Можемо рећи да време ради за нас. Наравно да и данас постоје квалитетни садржаји, само их треба наћи на правим местима. Ја сам још као (стар)мали у основној школи штампао постере са ликом Арсена Дедића и Шарла Азнавура као неки што су лепили друге омиљене музичаре. Можда сам тек касније боље разумео Арсенове песме, али Азнавуров француски језик, нажалост никад нисам савладао (иако и даље слушам његову музику).
Шта желите да постигнете својим радом?
Јована: Желимо да сакупљамо тренутке старих времена и да их делимо са онима који у њима препознају ту лепоту. Да подсетимо на неке ствари из прошлости међу којима и оних које и даље живе и веома су познате, али и заборављених. Наша фејсбук страница је као једна велика кутија са тавана у којој има места за све те успомене, песме, фотографије, инсерте. На свом Миxцлоуду имамо две емисије, у Мансарди желимо да сачувамо сећања неких вазнијих и занимљивијих људи од којих су многи обликовали време о коме говоримо, док је емисија Времетон једна временска машина чији је циљ да заиста одете у одређену годину и замислите шта се све у њој догодило слушајући плоче које су тада објављене широм света.
Павле: Ми само правимо један мозаик који је састављен са једне стране од грађе која већ постоји на интернету, са друге стране од сећања људи који су живели у том времену. Немамо неки стварни циљ, осим одржимо тај ужитак који постоји у читавом овом процесу стварања садржаја. Сећате се оне песме Јуре Стублића „Данас сам бацио радио кроз прозор, Разбио се у тисућу комада, На програму није било ништа за мене, Само рекламе и дилеме.”? Е, па надамо се да ћемо направити такав радио због којег људи као Јура неће бацати телефоне и компјутере кроз прозор.
Напишите ми све што вам на памет падне!
„Живот је братац – Сачулатац.”
Послушајте емисију “Мансарда”, у којој је гост био наш глумац Власта Велисављевић.
Топличанка је душа од жене.