Велики градови, бежите ми. Измичу ми ваша светла из оквира наочара. Гасе се у дну мојих праменова и губе се на аутобуским седиштима.
Велики градови, бежите ми. Не стаје ми ветар са ваших тргова на длан, нити се каче ваше пахуље за моје кофере. Односите од мене осмех и увлачите ми се под трепавице, у сузе. Побегли сте ми велики градови негде, у замишљеној сфери мојих пређашњих снова, испливале су ваше авеније на врховима мојих прстију и увукле се у мој поларни круг. А нисам вас волела, моји велики градови. Падала сам у искушење да почнем да бројим станице до вас јер сте ми се свидели због слободе коју сте ми пружили, због тишине коју сам пронашла у свој тој немирној киши на вашим семафорима и стајалиштима под натстрешницама са цртежима у рукама.
Побегли сте ми, велики градови, закачили се по ко зна који пут за мој ранац, за моје одсјаје у дубинама, за моје најдаље далеко, за мој свет. Презимићете у мом загрљају и слушаћете нешто најлепше што вам могу певушити. О оним вашим крововима, о белини највише зграде, о лепршавим сенкама људи који журе и не осећају ваше шапате и топлоту вашег поплочаног центра.
Загњурићу своје лице у неку црну јакну испод осветљених светиљки моје омиљене улице. Правићу се да сам љута на вас, велики градови, само да бих могла да пригушено причам тој црној јакни како сам неописиво срећна што вас имам. Јер без вас, ја никада не бих наслањала главу на његова рамена ујутру, нити се смејуљила поспано када крене да ме гребуцка брадом, не бих сада била овде и држала га за нежне руке, нити бих потајно урезивала у његове осмехе своју љубав.
Побегли сте ми велики градови, негде пред задњи дан лета. Загубили сте се у моје џепове и никако да изроните из мојих зеница. Побегли сте и од мене саме, у скривене кутке неких књига.
Побегли сте заједно са птицама, у неке чудне, само мени познате облаке. Побегли сте ми велики градови. У срце.
Ауторка: Викторија Марковић
Топличанка је душа од жене.
