Како научити децу стрпљењу У 5 ЈЕДНОСТАВНИХ КОРАКА

0
Foto: Lana writes

“Мама, дај ми једну чоколадицу!”, рекла је тобоже не примећујући да управо приводим спремање ручка крају.

“Љубави, ускоро ће ручак, добићеш после.”, одговарам, иако знам да ми то неће тако лако проћи.

“Али мама, само једну!”, њен глас поче да поприма тужњикаво-молећиви тон, који обично прети да разоружа и најпостојаније елементе мог упорно-тврдоглавог карактера.

“Срце, стрпи се. Покварићеш ручак.”, понових, и даље се успешно опирући њеном погледу покислог штенета.

“Мама, нећу га покварити. Дај ми чоколадицу, гладна сам, не могу да чекам.”, почиње да гађа тамо где сам најтања, радознало посматрајући моју реакцију.

Увидевши да ручак ипак неће бити тако брзо готов, одлучих да јој дам коцкицу чоколаде, како бих купила себи време и неометано наставила тамо где сам стала.

Приметивши моје колебање, она одлучи да ми зада одлучујући ударац, па упорно настави  своје заповедно мољакање: ”Али мама, баш сам гладна! Дај ми! Дааај ми!”

Преломих у себи, и у циљу да је успут подсетим лепом понашању, изустих наглас: “У реду, добићеш  једну коцкицу, ако ми кажеш “чаробну реч”!“

А она победоносно ускликну: “АБРАКАДАБРА!”

И док сам јој, смејући се, пружала коцкицу чоколаде, почела сам да размишљам о значају стрпљења код деце.

О томе како га је понекад тешко изградити, а у неким другим случајевима, као овом горе споменутом, оно долази природно, само по себи.

Верујем да је, као и у свему, кључ у мотивацији и вежби.

“Стрпљен- Спашен”

Знамо сви да ова изрека деци не значи много. За њих стрпљење углавном подразумева досаду, одлагање а понекад и онемогућавање испуњења њихових жеља. Оног тренутка када стрпљење у очима  детета успемо да претворимо у игру, и у средство за остваривање његових жеља, наша мисија је успела.

Деца обично не разумеју да је за испуњење многих жеља потребно време. У њиховој је природи да желе све сад и одмах. Наш је задатак да их научимо стрпљивом чекању. Оно ће им помоћи да истрају и дођу до свог циља, као и да више цене постигнути успех.

Зато није лоше имати у виду наредних 5 корака који ће помоћи деци да се науче стрпљењу, изузетно корисној особини која краси успешне и истрајне људе.

А верујем да сви желимо да нам деца постану таква, зар не?

1. Позитиван пример од стране родитеља

Стрпљење је једна од стечених особина које се уче кроз живот. А најбољи учитељи и узори нашој деци смо ми, родитељи. Стога, да бисмо научили децу стрпљењу, морамо кренути од себе, и сопственим примером показати детету какво понашање је пожељно. (Више о родитељима као дечјим узорима прочитајте ОВДЕ.)

Уколико се ми увек негде журимо, уколико нисмо у стању ништа да дочекамо без жалбе, кукања и гунђања, ако одустајемо од својих идеја, жеља и планова, јер је за њихову реализацију потребно време, ако брзо планемо, импулсивно реагујемо и често не стигнемо да размислимо пре него што нешто изустимо, шансе да наше дете постане стрпљиво су минималне.

Са друге стране, родитељсво је само по себи саткано од стрпљења. Ми родитељи га сви носимо у себи. Било је потребно да будемо стрпљиви 9 месеци да бисмо угледали своје дете. Затим нам је било потребно исто толико или мало више стрпљења да бисмо видели његов први зубић, осмех, корак, чули прву реч и научили га првим словима. Није било лако све то дочекати, али нам се то чекање свакако исплатило, зар не?

Знам, некад нама родитељима стрпљење почне да пуца по шавовима, и није га баш тако лако задржати. А кад стрпљењу дође крај, гризе нас савест што нисмо били још стрпљивији. Иако смо исцрпели и последњи његов атом.

2. Одлагање остварења дечјих жеља и потреба

Овде мислим на жеље и потребе које могу да сачекају, које се не тичу физиолошких потреба детета. На пример, дете жели одређену играчку. Уколико је добије истог тренутка, дете ће и у будуће очекивати да му се жеље остварују одмах и сада. То је прави начин да га научимо још већем нестрпљењу.

Такође, брзо и безусловно испуњавање свих дететових захтева, доводи до тога да оно не цени постигнути циљ, већ само тражи још више и више. Тако дечје жеље постају хирови, а родитељи њихови робови. Касније у животу, такво дете ће очекивати од околине исти модел понашања, не пружајући притом никакав труд са своје стране. Ништа му неће бити довољно добро, и тешко да ће пронаћи сатисфакцију у животу.

Стрпљење се мора вежбати реалним одлагањем испуњења дететове жеље. Није у реду ни пустити га да предуго чека. Постоји шанса да прерасте одређену играчку, тј. да она престане да буде предмет његове жеље. Родитељ је тај који би требало да осети и одреди када је прави тренутак за попуштање и допуштање.

3. Вежбање стрпљења

Било би лепо приближити детету ону брилијантну Десанкину мисао: “Срећа је лепа само док се чека…” и научити га да и стрпљење има своје чари.

Ево пар конкретних предлога.

Док сте са дететом у некој чекаоници, постарајте се да вам то време док чекате на ред буде забавно. Причајте познате приче, или измишљајте нове. Правите планове за остатак дана или сутрашњи дан. Маштајте о будућности. Играјте “На слово, на слово”, или читајте књигу ако имате неку при руци.

Забављајте се бројећи колико је још људи испред вас, при том, радујући се сваки пут када би се тај број умањио. Тако се код детета развија позитиван став према чекању, заједно са осећајем задовољства због приближавања циљу. Како се ваш ред ближи, тако се и ваше расположење све више поправља, да би по доласку на ред, уследило мало славље.

Поред чекања у реду, веома корисно за вежбање стрпљења је и упражњавање забавних активности које саме по себи тренирају и захтевају стрпљење. Овде убрајам пецање, посматрање птица, лов на жабе или лептирове, потрагу за детелином са 4 листа, скупљање опалог лишћа, кестена или шишарки, изградњу “Бурџ Калифе” од карата, или лего-коцки, и још многе друге.

4. Не допустите детету да вас сваки пут “победи”

Знам, тешко је гледати ту малу главицу како се дури, када сте у нечему бољи од ње. Они воле такмичње са нама и желе да нас победе у некој друштвеној игри, или спорту. Али, ипак покушајте да се контролишете и покажете детету да неће увек победити из прве. Исто тако, научиће да можда неће победити ни у другој рунди. Али, ако буде довољно упорно, може да савлада игру боље од вас,  па ће улога фаворита припасти њему. Тако је и у игри са вршњацима. Губитак би уместо у фрустрацију, требало преточити у подстицај. Није лако, али је изводљиво.

На тај начин, деца ће научити да се уз упорност и стрпљење увек постиже жељени циљ, и да је одустајање уствари предаја.

А предаја није опција, уколико је некоме заиста стало до остварења циља.

Моја трогодишња принцеза је ову игру одлично савладала. Она увек пронађе начин да ме “сломи”, и дође до онога што је зацртала, нарочито када је реч о слаткишима. То само показује колико је њена воља велика, и колико мени уствари није стало до те забране.

И у овом, као и у сваком другом примеру, “победиће” онај коме је више стало. Или још боље речено, стрпљивији ће увек стићи до циља, јер неће одустати док га не досегне.

5. Награђивање стрпљења

Најбољи пример за награђивање стрпљења је Деда Мраз. Већ с почетка јесени, почиње прича о њему, уз благо условљавање деце да све до Нове године ваља припазити на понашање, како би од популарног декице добили жељене поклончиће.

И сва деца “стрпљиво” чекају, знајући да их на крају приче чека награда испод новогодишње јелке. Ок, скоро свакога дана ће питати када је Нова гдина, и колико је још времена остало.

Неки ће, попут мог петогодишњака, на календару прецртавати датуме и бројати дане до његовог доласка, изнова се радујући сазнању да је број преосталих дана до празника све мањи, а декица све ближи.

Вођени овим, није лоша идеја наградити дечје стрпљење, када процените да су се заиста потрудили. Не мора то увек бити поклон, довољна је и топла реч, дужи загрљај и осећај поноса који ће ваше дете добити када га од срца похвалите. Тако ће добити подстицај да и следећег пута понови радњу, и усвоји стрпљење као своју урођену особину и свакодневну навику.

Закључак

Невезано за наслов овог текста, често о стрпљењу и сама могу много да научим од својих малишана.

Јер, њима је, чини ми се, много лакше да свим срцем верују у недостижно и зато понекад могу бити стрпљивији од нас одраслих. Нама је сазнање које смо стицали кроз сопствено искуство и образовање о свету који нас окружује, донело огољени реализам и дозу скептицизма. Одрасли сањари су изузетно ретка врста.

Наше “одрасле” жеље сведене су на оне које делују оствариво. Ми више не сањамо да ћемо једнога дана постати чувени научник, холивудска звезда или познати астронаут који лети по васиони.

Али, наша деца нека сањају, јер њихова постојана жеља вођена стрпљењем има довољно снаге да победи наш скептицизам, и омогући им да досањају своје снове. Чак и оне који нама родитељима делују немогуће.

Искрено се надам да ће нас деца својим сновима победити.

И да ћемо, једног дана, поред Нобелових награда и Оскара, много малих астронаута, са пуним срцем, испратити у свемир.

Срећно им било!

Ауторка: Лана Крапеж

Допао вам се Ланин блог? Читајте још на Lanawrites.com